Nedelju dana osoba sedi sama u uglu prostorije, odvojena od ostatka sobe paravanom. Obroci se ostavljaju ispred paravana, a posle se odnose. Nema novina, nema radija, nema razgovora. Na svakih sat ili dva, vodič priđe paravanu i postavi jedno jedino pitanje: o čemu si razmišljao? Osoba odgovori u nekoliko rečenica — retko duže od pet minuta — i ostane sama da nastavi. Sve ostalo vreme pripada jednom jedinom zadatku: razmišljati, redom, o po jednoj osobi, i toj osobi postaviti tri utvrđena pitanja. Šta sam od nje primio? Šta sam joj zauzvrat dao? Kakve sam joj nevolje priredio?
To je Naikan — doslovno “gledanje unutra”, mada Greg Kreč, direktor Instituta ToDo u Vermontu, nudi slobodniji i slikovitiji prevod: “sagledavanje sebe unutrašnjim okom”. Razvio ga je u Japanu četrdesetih godina dvadesetog veka Išin Jošimoto, pobožni sledbenik Džodo šinšua, budističke škole Prave čiste zemlje, polazeći od mnogo teže asketske prakse kojoj se sam podvrgao kao mladić. Danas se, pored nedeljne obuke, predaje i u skraćenom, svakodnevnom obliku. U Japanu je primenjivan i u lečenju zavisnosti i u rehabilitaciji zatvorenika.
Tri pitanja, po jedna osoba
U tri pitanja staje čitav metod. Praktičar ne razmišlja o nekoj osobi uopšteno ili apstraktno — “moja majka”, sagledana odjednom — nego metodično, hronološkim redom, prolazi kroz jedan odnos u odsecima od po nekoliko godina. Obuka obično počinje od majke: prvo period od najranijih sećanja do otprilike šeste godine, zatim od šeste do desete, pa od desete do četrnaeste, i tako sve do danas. Tek potom dolaze otac i ostali. Za svaki takav period postavljaju se ista tri pitanja istim redosledom: šta sam od te osobe primio u tom periodu, šta sam joj zauzvrat dao i kakve sam joj brige, nevolje ili teškoće priredio. Jošimotovo sopstveno uputstvo, kako ga prenosi Kreč, davalo je ovim pitanjima nejednaku težinu: od praktičara se traži da jasnu većinu vremena posveti trećem pitanju, nanetoj nevolji, umesto da se zadržava na onome što je primio ili dao.
Pitanje o tome šta je primljeno obično izvlači na površinu sitne, konkretne, ranije nezapažene stvari. Krečovi sopstveni primeri potiču iz jednog jedinog jutra: sok od pomorandže koji mu je žena iscedila, posuđe od doručka koje je oprala, sat na njegovoj ruci koji mu je poklonila. Zašto je sve to činila, napominje on, nije bitno: on je od toga u svakom slučaju imao koristi. Cilj nije da se prizove uopšteno osećanje zahvalnosti, nego da se rekonstruiše svaki konkretan slučaj — i taj knjigovodstveni prizvuk nije slučajan. Jošimoto je bio poslovni čovek, piše Kreč. Svakog meseca slao je izvode svojim kupcima i dobijao ih od dobavljača, i smatrao je da i ljudski život zaslužuje takav obračun. Pošto ima čitavu nedelju na raspolaganju, polaznik obuke može čak da izračuna koliko su roditelji na njega potrošili novca tokom njegovih prvih osamnaest godina. Ista konkretnost važi i za ono što je uzvraćeno i za nanetu nevolju.
Nedelja dana iza bjoboa
Nedeljnu obuku detaljno je opisao Teruaki Maeširo, klinički terapeut Naikana koji je taj posao više od dve decenije radio u bolnici, pre nego što je postao treći direktor instituta u Nari u kome je nekada sâm Jošimoto vodio ljude kroz ovaj metod. Obuka se drži strogog rasporeda: buđenje u pet ujutru, gašenje svetla u devet uveče, a vreme između provodi se gotovo u potpunosti iza sklopivog paravana — bjoboa — postavljenog u uglu tihe prostorije. Paravan nije ukras. Tu je da odseče spoljni svet i svaku vrstu ometanja. Iza njega praktičar može da sedi kako mu je udobno, ali za svaki razgovor s vodičem seda uspravno. Odeljak sme da napusti samo radi toaleta ili kupanja. Noću se paravan uklanja, a u istom uglu prostire se futon (postelja). Čitanje, televizija, radio, telefonski pozivi i razgovor zabranjeni su, kao i alkohol, mada je pušenje dozvoljeno u posebnom prostoru. Vodič donosi obroke do paravana tri puta dnevno i priprema kupanje, ali osim toga jedini ljudski kontakt praktičara su kratki razgovori koji dan prekidaju otprilike osam ili devet puta, u razmacima od sat do dva, i traju svega nekoliko minuta. Kako ulogu vodiča opisuje jedna evropska učiteljica, on ne donosi sud, ne kritikuje i ne hvali — nudi samo punu pažnju, reč zahvalnosti i sledeću osobu ili sledeći odsek godina za razmišljanje.
Šta takva obuka može da izvuče na površinu pokazuje slučaj kojim Maeširo ilustruje metod. Šestog dana osmodnevne obuke u bolnici jedna žena je, na sopstvenu inicijativu, usmerila razmišljanje na muževljevu prvu suprugu. Shvatila je da je mogla da se uda samo zato što je ta žena pristala na razvod, da o tome nikada nije ni razmislila i da je izdržavanje deteta prosto smatrala dovoljnim. “Mnogo sam im nevolja zadala”, zaključila je, kako beleži Maeširo, a zatim je neko vreme jecala. Ubrzo po završetku obuke, prema njegovom opisu, zamolila je muža da je odvede kod njegove majke, s kojom je dugo bila u sukobu, i izvinila joj se.
Od asketskog iskušenja do metoda koji se može predavati
I sama nedelja iza paravana ublažena je verzija nečeg mnogo surovijeg. Jošimoto je rođen 1916. u Jamatokorijami, u prefekturi Nara, kao sin trgovca veštačkim đubrivom, i odrastao je pobožno: posle smrti njegove mlađe sestre majka mu se okrenula budizmu, a on ju je pratio kad je išla u hramove. Kao mladić zaljubio se u Kinuko, svoju buduću suprugu, koja je, kako to opisuje Maeširo, već bila dostigla prosvetljenje kada su se upoznali. Želeći da dosegne isto stanje i bude dostojan nje, i uprkos očevom protivljenju, prihvatio se miširabea, starije i mnogo strože prakse iz koje je Naikan potekao. Negovali su je sledbenici Džodo šinšua u selima oko Nare, a sastojala se od potpunog posta, čak i bez tečnosti, i dugih perioda bez sna, sve u službi preispitivanja sopstvenih misli i postupaka. Tri puta je doživeo neuspeh, a uspeo je tek iz četvrtog pokušaja: prosvetljenje je, kako se navodi, dostigao oko osam sati uveče 12. novembra 1937. godine. Ono što je tada otkrio, prema jednom kasnijem opisu, bila je puna mera njegove zavisnosti — od drugih ljudi, od svih živih bića i, na kraju, od same prirode.
Tokom narednih godina Jošimoto je miširabe pojednostavio: uklonio je fizička iskušenja, a zadržao introspektivnu srž, kako bi praksu mogao da primenjuje svako, a ne samo pobožni budisti. Do 1941. metod koji je iz toga nastao već je nazivao Naikan. Sopstveni centar za Naikan otvorio je u Nari 1953. Od 1965. metod je počeo da privlači pažnju kao vid psihološkog lečenja, a ne kao asketski put ka prosvetljenju, a tri pitanja su tek 1968. dobila tačan oblik u kom se i danas koriste.
U japanske zatvore Naikan je stigao još ranije. Studija iz 1968, sprovedena u jednom japanskom zatvoru i objavljena u časopisu Japanese Journal of Criminal Psychology, navodi da su ga kazneno-popravne ustanove prihvatile desetak godina pre toga. Studija je poredila stavove zatvorenika prema sebi pre i posle kursa Naikana sa stavovima zatvorenika koji takav kurs nisu prošli. Kod grupe koja je radila Naikan stavovi su se značajno promenili, a kod druge gotovo nimalo. Promena ipak nije bila ista kod svih: neki zatvorenici promenili su ne samo to kako vide sebe nego i svoje ponašanje u ustanovi, dok kod drugih promene jedva da je bilo.
Jošimoto je dugi niz godina vodio ljude kroz ovaj metod u svom institutu u Nari. Umro je 1988, u sedamdeset trećoj godini.
Praksa koja je otputovala u svet
Naikan se od tada proširio iz japanskih verskih krugova i zatvora u bolnice i psihijatrijske klinike, a i daleko van Japana. Prvi seminar Naikana u Austriji održan je 1980, a 1993. metod je klinički prihvaćen u Šangajskom centru za mentalno zdravlje u Kini. Krečov Institut ToDo organizuje programe i obuke Naikana u Vermontu od 1989. Kreč je 2015. izbrojao tridesetak centara za Naikan u Japanu i još dvanaestak u Austriji, Nemačkoj i Švajcarskoj. Danas se primenjuje i u lečenju zavisnosti, poremećaja ishrane i depresije, pored svoje starije uloge u rehabilitaciji zatvorenika i izvornog oblika budističke discipline.
Nedelja kao početak, svaki dan kao cilj
Cela nedelja iza paravana je zahtevna, ali metod postoji i u mnogo kraćem obliku. Kreč predaje svakodnevnu verziju kojoj se pred spavanje posvećuje dvadeset do trideset minuta: po desetak minuta za svako od tri pitanja, s tim što se pitanja odnose na protekla dvadeset četiri sata, a ne na čitav život. Jedan kurs kapelanske obuke u Japanu opisuje drugačiji ritam, po pola sata ujutru i uveče. U oba slučaja nedeljna obuka zamišljena je kao priprema za svakodnevni život, a ne kao cilj sama po sebi. “Nedelja Naikana je početak, svakodnevni Naikan je cilj” — reči su koje jedna evropska učiteljica pripisuje samom Jošimotu.
Kreč svoja uputstva završava objašnjenjem zašto se sve to beleži. Ono što znamo o sopstvenom životu, piše on, “samo je uređena verzija, obojena našim emocijama i uskim pogledom”. Tri pitanja su, po njegovom viđenju, način da se priđe bliže izvornom rukopisu.
