Tri nedelje, u centru za plućnu rehabilitaciju u Temišvaru, na zapadu Rumunije, dvadeset dvoje odraslih sa cističnom fibrozom držalo se istog dnevnog programa: aerobne vežbe, lagani tegovi, istezanje, vežbe disanja i obuka o tome kako da disajne puteve održavaju prohodnim. Jedanaestoro od njih imalo je nešto više. Svakog popodneva odlazili su u miran prostor u okviru klinike, gde ih je stručnjak dvadeset do dvadeset pet minuta vodio kroz sopstveno telo — glava, ramena, ruke, grudi, stomak, noge. Grupa po grupa mišića namerno se zatezala, pa otpuštala, a uputstva su im pažnju držala na osećajima u mišićima i učila ih svesnom disanju.
Cistična fibroza je genetska bolest koja pre svega pogađa disajni i probavni sistem. Istraživanja je povezuju sa nesanicom, isprekidanim noćima i lošim snom, a tome doprinose, između ostalog, noćne tegobe sa disanjem, hronična upala i stres. Istraživači koji su ispitivanje objavili 2025. hteli su da saznaju da li će te popodnevne seanse promeniti to kako njihovi pacijenti spavaju i kako se osećaju.
Ono što je tih jedanaestoro učilo ima ime — progresivna mišićna relaksacija — i istoriju dužu od jednog veka. Vodi do lekara i fiziologa iz Čikaga koji se uverio da mišići učestvuju i u samom mišljenju.
Požar i jedno pitanje
Edmund Jakobson je svoje zanimanje za nervnu razdražljivost vezivao za desetu godinu života, kada je u Čikagu izbio veliki požar u jednom hotelu. U sećanju mu nije ostao sopstveni strah, već uplašeno ponašanje ljudi posle požara, i radoznalost s kojom je posmatrao kako se strah ispoljava kod drugih. Odlučio je tada da će, kad bude dovoljno star za fakultet, proučiti sve što se zna o nervnoj razdražljivosti i njenom lečenju.
Na Harvardu, gde je doktorirao 1910, sa razočaranjem je otkrio da o nervnom ponašanju nema gotovo ničega. Do odlaska na stipendiju na Univerzitetu Kornel ipak je savladao jednu veštinu. Bila je to introspekcija, tehnika raširena u evropskoj psihologiji, u kojoj uvežbani posmatrač do detalja opisuje šta se u njemu odvija dok opaža, razume i misli. Psihologija će introspekciju kasnije odbaciti kao nepouzdanu, kada se okrene objektivnosti prirodnih nauka. Jakobson je, naprotiv, na njoj gradio. Psihijatar koji ga je šezdesetih godina tri godine posećivao svakog meseca, i koji je 1989. objavio prikaz njegovog rada, o poreklu metode govori bez zadrške: progresivna relaksacija izrasla je iz tog samoposmatranja, a ne iz opuštanja.
Jakobson se školovao i za lekara, na medicinskoj školi Raš u Čikagu. Istraživanja je vodio na katedri za fiziologiju Univerziteta u Čikagu sve do 1937, kada je otišao da u centru grada otvori sopstvenu laboratoriju. Relaksaciju je u lečenju pacijenata sa poremećajima napetosti počeo da primenjuje 1915.
Struna koja se pomerila
Ono što dugo nije mogao bilo je da izmeri upravo ono što proučava. Godine 1910. introspekcija mu je bila jedini način da registruje sasvim sitnu mišićnu aktivnost. Strunski galvanometar koji je isprobao 1912. nije bio dovoljno osetljiv, a pojedine kolege gledale su pomalo s visine na njegovu potragu za naponima od milionitog dela volta ili manje. Jakobson je pamtio jednog koji je uzviknuo: „Skidam šešir jednom mikrovoltu!“
Godine 1930. dvojica inženjera iz Bell Telephone Laboratories pomogla su mu da napravi pojačivač dovoljno stabilan i osetljiv da uhvati slabe struje mišića koji miruju, a ipak zadržavaju nešto napetosti. Samo puštanje uređaja u rad bilo je muka za sebe. Smetnje su pravili motori laboratorijskih aparata, liftovi, pa čak i relej termostata. Lampe su zato isključivane iz struje, pod kauč na kom je ležao ispitanik postavljane su ploče od pocinkovanog gvožđa, a eksperimentator se trudio da se što manje pomera. Pa i tada, ako se ispitanik pre početka nije dobro opustio, udar struje bi prekinuo strunu galvanometra pre nego što se išta izmeri.
U prvom uspešnom merenju elektrode su postavljene iznad desnog bicepsa ispitanika, kome je samo rečeno da zamisli kako savija ruku. Struna se jasno pomerila.
Studije koje je objavio 1930. i 1931. merile su mišiće dok su ljudi zamišljali ili se prisećali različitih radnji. Iz njih je uobličena ideja koja je bila u središtu njegovog rada: da mišići, u minijaturi, učestvuju i u samom mišljenju. Kada pacijent zamišlja da vesla, objašnjavao je kasnije, u rukama, ramenima, leđima i nogama javljaju se ritmički obrasci, iako su pokreti sićušni. Mišljenje u rečima i slikama pratila je merljiva aktivnost u mišićima govora i očiju, kao da se govor i gledanje odvijaju u malom. „Napetost je sastavni deo onoga što nazivamo umom“, rekao je.
Po njegovom shvatanju, veza je išla u oba smera. Kad se um smiri, mišići mogu da popuste, a kad se telo oslobodi napetosti, strepnja opada. Još 1927. zabeležio je da su dobro uvežbani ispitanici, kada bi se potpuno i duboko opustili, svi opisivali trenutak u kom se svesno mišljenje proređivalo ili sasvim nestajalo.
Jedan drugi eksperiment ticao se kolena. Refleks kolena bio je tada ustaljeno merilo stanja nervnog sistema, a Jakobson je primetio da je tokom lekarskih pregleda obično bio živahniji — naročito kada bi se pacijentu reklo da se opusti. Ispitivao je ljude sa temeljnom obukom u opuštanju, jednom dok im je pažnja bila odvučena, a zatim pošto su imali vremena da se duboko opuste. Kad su se opustili, refleks je oslabio, a kod onih koji su delovali najdublje opušteno koleno se uopšte nije trzalo. Zaključio je da osoba uvežbana u opuštanju može, potpuno budna, da dostigne niži mišićni tonus nego u plitkom snu.
Prikaz iz 1989. iz toga izvodi praktičnu posledicu. Napetost je, tvrdi se tu, jedan oblik ponašanja, odraz stanja uma spremnog na radnju do koje nikad ne dođe. Cilj lečenja varljivo je jednostavan: dati pacijentu način da „prestane to da radi“. A prvi korak ka tome uopšte nije bilo opuštanje.
Sat vremena za savijen zglob
Prikaz opisuje tipičnu prvu lekciju. Ležeći na mirnom mestu, učenik bi savio šaku unazad u zglobu i proučavao osećaj koji pokret stvara — osećaj ne u šaci, već u podlaktici. Taj prvi korak, naglašava se, „nije opuštanje, već posmatranje“. Zatim bi prekinuo pokret i pratio kako se osećaj menja. To se ponavljalo još samo dvaput, u razmaku od nekoliko minuta. Ostatak preporučenog sata bio je „proveden ležeći mirno, praktično ne radeći ništa“. Ali i to nečinjenje bilo je veština za sebe: lagana koncentracija, uz pažnju usmerenu pre svega na mišić koji se te seanse proučavao.
Naredne seanse primenjivale su isti pristup na ostatak tela, region po region — udovi, trup, vrat, glava. Svaka treća seansa bila je „nulti period“, posvećen samo opuštanju, bez ijednog stezanja. Kada bi se celo telo prošlo ležeći, niz je počinjao ispočetka u sedećem položaju. Prikaz poredi Jakobsonovu metodu sa postupnim školama sviranja po kojima se uči muzički instrument. Prividna jednostavnost, kaže, stiče se kao i kod muzičara ili sportiste — stručnim vođenjem i marljivim vežbanjem. Jednako je jasan i u tome šta metoda nije. Ona „nije brzo rešenje“, niti se svodi na to da se pacijent priključi na aparat za biofidbek i dobije kasete sa umirujućim zvucima.
Verzija koju danas uči većina
Ono što se danas najčešće predaje potomak je te metode, a ne njena kopija. Prema pregledu dokaza namenjenom zdravstvenim radnicima u onkologiji, dvojica kasnijih istraživača razvila su skraćenu, izmenjenu verziju Jakobsonove procedure, i upravo se taj oblik danas najčešće koristi. Predaju ga klinički psiholozi, medicinske sestre, hipnoterapeuti, instruktori joge i drugi — u grupama, pojedinačno ili putem snimka. Seanse obično traju dvadeset do trideset minuta, ali nisu standardizovane, pa se razlikuju po trajanju, učestalosti i broju mišićnih grupa. Protokol iz Temišvara išao je od glave naniže. Priručnik za pacijente Ministarstva za pitanja veterana SAD, koji sebe opisuje kao jednu od više mogućih metoda, počinje od šaka.
Po tom priručniku, osoba najpre pronađe mesto gde je niko neće ometati i zauzme udoban položaj, ležeći ili sedeći na stolici. Savetuje se da se pre početka izvade kontaktna sočiva. Oči se zatvore ili mirno počivaju na jednoj tački, bez naprezanja, a pre svega ostalog nekoliko puta se polako i duboko udahne. Zatim sledi niz u kom svaka mišićna grupa prolazi kroz ista dva takta. Na udisaju se mišić zategne i drži oko pet sekundi, dok osoba primećuje kako se telo oseća i koje joj misli prolaze kroz glavu. Na izdisaju se mišić otpusti, i još oko pet sekundi pažnja ostaje na tome kako se sada osećaju telo i um. Potom se prelazi na sledeću grupu.
Mišićnih grupa je četrnaest i prolaze se utvrđenim redom, leva i desna strana zajedno gde god je moguće. Šake se stisnu u pesnice, laktovi se saviju tako da se nadme biceps, a zatim se ruke ispruže da se zategne triceps sa zadnje strane. Slede ramena, koja se podignu, pa čelo, koje se nabora. Oči se zažmure što jače, vilica se stisne, a usta se razvuku u najširi mogući osmeh. Brada se spusti na grudi, a na sledećem dahu pogled se podigne iznad glave. Leđa se izviju od poda ili stolice. Potom se zateže stomak, pa zadnjica, pa butine, toliko da se noge mogu i odići od podloge. Na kraju se prsti stopala usmere od glave, a na sledećem dahu nazad ka njoj.
Napetost nikad ne bi trebalo da boli. Bol, grč ili nelagodnost znak su da vežbu treba prekinuti i sledeći put mišić stegnuti slabije. Dah se ne zadržava, a ko primeti da ga ipak zadržava, savetuje mu se da pri stezanju izgovori „udah“, a pri otpuštanju „izdah“. Ako misli odlutaju, to se smatra sasvim normalnim, i pažnja se jednostavno vraća na grupu koja je na redu. Osobama sa istorijom mišićnih grčeva, ozbiljnih povreda ili hroničnog bola savetuje se da se pre bilo kakvog pokušaja posavetuju sa svojim lekarima.
Prvi prolazak kroz svih četrnaest grupa, kaže priručnik, obično traje deset do petnaest minuta, a uz vežbu sve kraće. Priručnik vežbu predstavlja kao način da se smanji stres, a nesanicu navodi među stanjima kojima može pomoći. Ono što bi vežba trebalo da razvije, u njegovoj opreznoj formulaciji, jeste sposobnost da se oseti razlika između zategnutog i opuštenog mišića, uz sve veću svest o osećajima u celom telu. Kada se niz savlada, može se i skratiti. Radi se manje grupa, na primer samo ruke ili samo vilica, ili se jedan deo tela prolazi u nekoliko krugova, sa sve blažim stezanjem. Onima kojima stezanje ne prija ili ih boli, isti priručnik nudi verziju bez njega. Pažnja tada prolazi kroz istih četrnaest grupa, uz misao o omekšavanju svakog mišića umesto zatezanja, i nekoliko sporih udisaja pre prelaska na sledeću.
Ponovo u Temišvaru
Na kraju tri nedelje dve grupe pacijenata nisu se značajno razlikovale po rezultatima o kvalitetu sna. Na kontrolnom merenju posle 48 dana razlika je postojala. Oni koji su popodne radili relaksaciju prijavili su značajno bolji san od onih koji nisu, kao i niže rezultate na skali depresije. Plućna funkcija i rezultati testa šestominutnog hoda nisu se razlikovali između grupa.
Autori otvoreno govore o ograničenjima. Sa jedanaest pacijenata po grupi ispitivanje je malo, i sami traže da se rezultati tumače oprezno. Dugoročnog praćenja nije bilo, pa se ne zna da li poboljšanje traje. Veličinu uzorka objašnjavaju time koliko je malo pacijenata na raspolaganju: u susednim okruzima zapadne Rumunije praćeno je svega dvadeset četvoro odraslih sa cističnom fibrozom. Grupa koja je radila relaksaciju uz to je krenula sa nešto lošijim rezultatima o snu, što je, kako autori primećuju, možda ostavilo više prostora za poboljšanje.
Van ove oblasti dokazi su neujednačeni. Pregled namenjen onkolozima ocenjuje da istraživanja o snu i umoru u toj oblasti nisu dovoljna za jasan zaključak, a tačan mehanizam delovanja metode opisuje kao nerazjašnjen.
Šta je stiglo do klinike
Jakobson je radio tokom celog svog dugog života. Mernom aparatu vremenom je dodao i računar, kako bi utvrdio vremenski odnos između mentalnih i mišićnih zbivanja. Njegova poslednja knjiga, The Human Mind, izašla je 1983, godine njegove smrti. Prikaz njegove metode iz 1989. završava se opreznom, a ne trijumfalnom notom: ostaje, kaže, još mnogo posla dok Jakobsonova zapažanja ne ispune standard dokaza koji medicina prihvata.
Do mirnog prostora jedne rumunske klinike, više od veka pošto je on prvi put primenio relaksaciju na pacijentima, stigla je skraćena verzija njegove metode. Dvadesetak minuta umesto sata za jedan pokret, glavne mišićne grupe u jednom popodnevu umesto region po region, kroz mnogo seansi. Opstao je deo koji je on stavljao na prvo mesto. Pre nego što se išta opusti, prvo se primeti.
