Holotropno disanje počiva na jednostavnoj premisi: disanje brže i dublje nego što je uobičajeno, održavano tokom dužeg vremena i praćeno sugestivnom muzikom, samo po sebi može da izazove izmenjeno stanje svesti slično onima koja izazivaju psihodelične droge — bez uzimanja ijedne droge. Nije zamišljeno da se koristi uz drogu, već da je u potpunosti zameni. Psihijatar Stanislav Grof do te kombinacije nije došao po unapred smišljenom planu, već iz nužde: tražio je način da ljudima pruži iskustvo kakvo je upoznao u svojim ranijim istraživanjima LSD-a, a sama droga više nije dolazila u obzir.
Do 1972. godine Grof je radio u onome što je kasnije nazvao „poslednjim preživelim programom istraživanja psihodelika”, u Psihijatrijskom istraživačkom centru u Merilendu. Tamo je došao 1967, sa iskustvom istraživanja LSD-a koje je stekao u Pragu, a sada je novac za istraživanja bilo sve teže dobiti. Odlučio je da uzme godinu dana odmora i da piše. U Institut Esalen u Big Suru u Kaliforniji stigao je 1973, pod uslovima kojih se rado sećao: kuća na obali okeana, smeštaj i hrana, a zauzvrat — radionice.
Put do iskustva bez droge
Radionice su, međutim, otvorile problem. Grof je govorio o svojim psihodeličnim istraživanjima i ilustrovao ih slikama nastalim tokom seansi sa LSD-om, psilocibinom i meskalinom, a slušaoce je frustriralo što mogu samo da slušaju. Stalno su ga, kako se sećao, pitali nema li „neku malu zalihu sa strane”. Psihodelici su bili zabranjeni, a osoblje Esalena bilo bi veoma nezadovoljno svakim kršenjem tog pravila. Kako se žalbe nisu stišavale, Grof je počeo da traži drugi način da ljudima pruži to iskustvo.
Našao ga je u nečemu što je viđao na samom kraju LSD seansi. Kada bi pacijent izlazio iz dejstva droge s osećajem da seansa nije završena, Grof je ponekad, na pacijentov zahtev, radio direktno na telu. Jedan čovek, ljut i u bolovima, zamolio ga je da mu snažno pritisne rame. Posle dvadesetak minuta drhtanja, vrištanja i kašljanja potpuno se opustio. Grof je takav rad uveo kao redovnu praksu i primetio da kod nekoliko pacijenata izaziva brzo, spontano disanje. Govorili su mu da ih to disanje vraća u seansu, iako je dejstvo droge već prošlo. Grof je zaključio da ubrzano disanje i samo može da iznese nesvesne sadržaje na površinu.
U Esalenu su on i Kristina Grof počeli da eksperimentišu sa grupama. Učesnici su ležali na leđima, disali i slušali muziku, koja je bila deo i psihodeličnih seansi u Pragu i Baltimoru. Kada bi neko duboko ušao u ono što su nazivali „procesom”, njih dvoje su radili direktno s tom osobom, istom vrstom rada na telu.
Nezgoda u bašti
Taj grupni format — ležanje, disanje, slušanje muzike — u Esalenu se već primenjivao kada se nezgoda dogodila. Ona nije promenila disanje, već to ko brine o osobi koja diše. Do tada su to uglavnom radili sami Grofovi.
Kako Grof priča, bašta je umešala prste. Kod njihove kuće na Bak Kriku, blizu Esalena, pretvarao je parče zemlje obraslo otrovnim hrastom u terase za povrtnjak, kada je podigao jednu gredu i toliko povredio leđa da je jedva mogao da se pomeri. Radionica od 46 ljudi bila je zakazana za sledeći vikend, a učesnicima su bile obećane seanse disanja sa radom na telu (Grofove verzije priče razlikuju se u tome odakle je grupa došla: u jednoj iz Australije, u drugoj iz Kanade, Evrope, Latinske Amerike, Australije i Japana). Otkazivanje nije dolazilo u obzir, a Grof nije mogao sam da radi. Posle dugog razmišljanja, on i Kristina podelili su učesnike u parove, na „disače” i „posmatrače”, objasnili im proces i nadgledali ih.
Većina grupe imala je, po Grofovim rečima, „prilično značajna iskustva”, ali ga je najviše iznenadila druga polovina svakog para. Posmatrači su govorili da im je već samo prisustvo tuđem procesu bilo privilegija, a disačima je mnogo značila nepodeljena pažnja druge osobe. Seansa je, kako je Grof rekao, prošla toliko dobro da je posle toga više nikada nisu vodili drugačije. Samu metodu on datira u 1975. godinu, u Esalen: metodu disanja za samoistraživanje i psihoterapiju, koju je nazvao holotropnim disanjem jer se, po njegovom shvatanju, zasnivala na lekovitom dejstvu holotropnog stanja svesti.
Kako izgleda jedna seansa
Seansa holotropnog disanja izgrađena je oko para koji je nastao na toj radionici: „disača” i „posmatrača”, koji menjaju uloge tako da svako iskusi obe. Disač leži na strunjači zatvorenih očiju i, posle kratke relaksacije, počinje da diše brže i dublje nego inače, održavajući taj ritam dok u prostoriji svira sugestivna muzika. Jedna seansa disanja traje oko tri sata. I muzika potiče iz psihodeličnih godina, kada je muzikoterapeut sedao s pacijentima i raspitivao se o njihovom ukusu. Zamisao je, kako se Grof sećao, bila da muzika prati osobu tamo gde se nalazi: bubnjevi i intenzivna muzika za nekoga ko je očigledno ljut, „bezvremene, lebdeće, meditativne” rage za nekoga ko se približava razrešenju.
Uloga posmatrača namerno je pasivna: da bude prisutan i dostupan disaču, ali da se ne meša, ne prekida i ne pokušava da usmerava ono što se dešava. Obučeni voditelji u prostoriji drže se istog pristupa i tu su da pomognu ako zatreba. Kada se disanje završi, usmereni rad na telu može pomoći da se oslobodi napetost koja je u telu zaostala. Zatim sledi integracija: najčešće slikanje mandale, prvi pokušaj da se iskustvo pretoči u reči i strukturisan razgovor u grupi. Naziv odražava upravo taj okvir: reč „holotropno” spaja grčke reči holos, celina, i trepein, kretati se ka nečemu — dakle, kretanje ka celovitosti.
Šta, prema samoj tradiciji, ta stanja sadrže
Prema Grofovoj mapi psihe, iskustva u ovim stanjima sežu dalje od životne priče osobe od rođenja do danas, koju on naziva biografskom dimenzijom. U njegovom okviru ona se protežu i na perinatalnu dimenziju, koja obuhvata ponovno proživljavanje sopstvenog rođenja, od začeća, preko materice i porođajnog kanala, i na transpersonalnu, koja obuhvata arhetipove jungovske psihologije i kolektivna iskustva koja opisuju duhovne tradicije sveta. To je opis koji daje sama tradicija, u sopstvenim materijalima. Ono što je dokumentovano izvan toga jeste sama praksa i njeno poreklo: konkretna tehnika, koju je stvorila imenovana osoba iz konkretnog razloga.
Kome, prema samoj praksi, ova tehnika ne odgovara
Organizacije koje podučavaju holotropno disanje proveravaju učesnike pre seanse, umesto da praksu otvore za svakoga. Holotropic Breathwork Basel, koji nudi ovu tehniku, kontraindikacije razjašnjava unapred, u ličnom razgovoru, a među stanjima koja isključuju učešće navodi trudnoću, probleme sa srcem i krvotokom, visok krvni pritisak, epilepsiju, glaukom, osteoporozu i akutnu duševnu bolest. Organizacija koja obučava praktičare objašnjava, bez uvijanja, i zašto je to važno. Ubrzano disanje može da otvori duboke emotivne sadržaje, navodi ona, a tamo gde nedostaju obuka, provera, priprema i integracija, upozorava na „paniku, retraumatizaciju ili čak ozbiljne psihološke posledice”. Izostavljanje tih koraka je, dodaje, čest propust grupa koje nude ovu praksu a nisu prošle obuku.
Grof je u Esalenu ostao četrnaest godina, kao stalni član nastavnog osoblja. Praksa je nadživela njegov boravak tamo. Holotropno disanje i danas predaju praktičari sertifikovani kroz Grof Transpersonal Training, a Grof je 2020. sa suprugom pokrenuo i novu obuku, u okviru koje se ono predaje pod imenom GROF® Breathwork. Obe obuke počivaju na istoj strukturi koja je, kako je sam pričao, nastala kao način da se zaobiđu povređena leđa.
