Dvadeset troje zdravih odraslih osoba — šesnaest muškaraca i sedam žena, prosečne starosti trideset četiri godine — sedelo je u laboratorijama u Firenci i Paviji, povezano na instrumente koji su beležili njihov elektrokardiogram, disanje, krvni pritisak neprekidno mereno na zglobu, i, transkranijalnom Doplerovom ultrasonografijom, brzinu protoka krvi kroz srednju moždanu arteriju. Kroz pet uslova disali su kako im je odgovaralo, slobodno razgovarali, disali u ritmu elektronskog metronoma, izgovarali katoličku krunicu, i izgovarali jogijsku mantru. Rad izgrađen oko tih izgovaranja objavljen je u časopisu BMJ 22. decembra 2001. Njegov značaj ne leži u tome da je jedan oblik izgovaranja nadmašio drugi, već u tome koliko su se blisko poklopila oba, mereno istim instrumentima.
Šta je izgovaranje krunice zapravo podrazumevalo
Sama krunica je niz zrna, obično sa raspećem na kraju, koji osoba drži i prevlači kroz prste, zrno po zrno, da bi vodila računa o broju ponavljanja tokom molitve — svako zrno označava jedno ponavljanje utvrđene molitve, najčešće Zdravo Marijo. Uslov sa krunicom nije izvođen pojedinačno. Istraživači su ispitanike radili u parovima — jedno je izgovaralo sveštenički deo molitve Zdravo Marijo na latinskom, a drugo odgovaralo, naizmenično, kroz ponovljene cikluse. Izgovaranje nije bilo uvežbano, a tempo je bio prepušten samom paru: rad ne navodi nikakvo uputstvo o tome koliko dugo bi trebalo da traje bilo koja polovina. Rezultat je iznenadio istraživače: jedan pun ciklus molitve, uključujući pauzu na njenom kraju, trajao je gotovo tačno deset sekundi. Deset sekundi po ciklusu znači šest ponavljanja u minuti — brojka koju niko od parova nije bio zamoljen da postigne, a koja je proistekla isključivo iz tempa kojim su parovi izmenjivali delove molitve.
Šta je izgovaranje mantre zapravo podrazumevalo
Korišćena jogijska mantra bila je om-mani-padme-om, izgovarana naglas. Nijedan od dvadeset troje ispitanika nije prethodno imao iskustva sa jogom. U danima pre studije kratko ih je podučio učitelj joge koji, kako rad napominje, nije bio obavešten šta studija zapravo istražuje. Uputstvo je bilo kratko, ali precizno. Glas koji nosi mantru trebalo je da bude “živ” i zvučan. Onaj ko je izgovara trebalo je da sluša proizvedeni zvuk i pusti ga da slobodno teče, umesto da ga forsira. Kada bi slogovi prestali, izdah je trebalo da se udobno završi, a ne da se prekine, a pauza pred sledeći ciklus bila je dozvoljena ako je odmor bio potreban. O tempu nije rečeno ništa, kao ni o visini glasa. Izgovarana na taj način, mantra je usporila disanje na 5,7 udaha u minuti — na desetinku daha od tempa krunice, i, baš kao i kod krunice, do te brojke se došlo bez ikakvog postavljenog cilja.
Merenja, i šta se promenilo
Brzina disanja bila je najjasnija brojka u rezultatima. Spontano, nevođeno disanje u proseku je iznosilo 14,1 udah u minuti za celu grupu. Obično razgovaranje, korišćeno kao uporedni uslov, spustilo je tu brojku na 7,6. Izgovaranje Zdravo Marijo usporilo ju je dalje, na 5,6 udaha u minuti, a mantra ju je spustila na 5,7 — obe vrednosti dovoljno bliske tempu koji su same recitacije nametnule da sažetak samog rada navodi kako su obe prakse usporile disanje na “gotovo tačno 6/min”. Peti uslov, disanje vođeno elektronskim metronomom i vizuelnim signalom bez ikakvog izgovaranja, održavao je tempo na 6,0 i uvek je izvođen poslednji u nizu. Preostala četiri uslova beležena su nasumičnim redosledom.
Osetljivost barorefleksa — mera koliko odgovorno autonomni nervni sistem prilagođava rad srca u odgovoru na oscilacije krvnog pritiska, uopšteno tumačena kao pokazatelj zdrave kardiovaskularne regulacije — porasla je uporedo sa usporavanjem disanja. Rad izveštava o tri odvojena porasta, svaki u odnosu na sopstvenu polaznu vrednost i svaki statistički značajan. U odnosu na vrednost slobodnog razgovora od 9,5 ms/mmHg, izgovaranje Zdravo Marijo podiglo je osetljivost barorefleksa na 11,5, a mantra na 12,3. U odnosu na spontano disanje, gde je iznosila 10,5, uslov vođen metronomom podigao ju je na 13,2. Izgovarane šest puta u minuti, navodi rad, i molitva i mantra izazvale su “upadljive, snažne i sinhrone porasta” u već postojećim kardiovaskularnim ritmovima tela.
Čitanje zaključka koji rad zaista donosi
Lako bi bilo studiju poput ove pročitati kao presudu o tome koja praksa “bolje deluje” — brojke same pozivaju na takvo poređenje. Rad ih ne rangira. Njegov navedeni zaključak tiče se zajedničkog mehanizma: bilo koja ritmička formula koja spusti disanje na šest udaha u minuti, pišu autori, “izaziva povoljne psihološke, a moguće i fiziološke efekte.” Molitva i mantra su svrstane u istu kategoriju i procenjivane istim respiratornim i kardiovaskularnim merenjima tokom čitave studije.
Tamo gde rad ipak izdvaja jednu od dve prakse, izdvaja krunicu, i to na praktičnim, ne duhovnim osnovama: sopstveni sažetak studije o njenom doprinosu sugeriše da bi se krunica mogla posmatrati kao “zdravstvena praksa jednako koliko i religijska praksa.” Autori nude i istorijsko objašnjenje, predstavljeno kao verovanje, a ne kao nalaz. Pišu da se krunica možda delom razvila zato što se uskladila sa urođenim kardiovaskularnim ritmovima tela i time izazvala osećaj blagostanja, i da su jogijske mantre “mogle da se razviju kao jednostavno sredstvo” za usporavanje disanja, izoštravanje koncentracije i izazivanje smirenosti. Dalje navode da je krunica stigla u Evropu sa krstašima, koji su je preuzeli od Arapa, koji su je opet preuzeli od tibetanskih monaha i indijskih jogijskih učitelja — istorijska tvrdnja iznesena uzgred u diskusiji rada, i tvrdnja koju ništa u dizajnu studije, ograničenom na jednu laboratorijsku sesiju, nije bilo osmišljeno da proveri.
Zašto je šest udaha u minuti fiziološki važno
Broj šest nije proizvoljan. Pre više od jednog veka, navodi rad, Majer (Mayer) je opisao desetosekundni ciklus krvnog pritiska — šest u minuti — povezan i sa vagalnom i sa simpatičkom aktivnošću. Brzina disanja od otprilike šest u minuti poklapa se sa tim Majerovim talasima i, tvrde autori, pojačava ih, povećavajući snagu vagalne respiratorne sinusne aritmije. Disanje i krvni pritisak, drugim rečima, prestaju da rade jedno protiv drugog i počinju da rastu i opadaju zajedno. Obe recitacije su se približile toj frekvenciji, a da niko nije ciljao baš na nju.
Ono što studija ne može da razdvoji jeste tempo od reči. Nije poredila nijednu drugu brzinu disanja sa uslovima krunice i mantre, tako da dizajn ne izoluje efekat ritma od šest u minuti od efekta izgovaranja teksta uopšte. Uslov bez reči, vođen metronomom pri istoj brzini, proizveo je najvišu osetljivost barorefleksa od svih pet merenih uslova, ali objavljene statistike upoređuju svaki uslov sa polaznom vrednošću u mirovanju ili razgovoru, a ne međusobno, a razlika između vrednosti kod metronoma i mantre — 13,2 prema 12,3 ms/mmHg — mala je u poređenju sa rasponom unutar svake grupe.
Šta studija ne pokazuje
Uzorak je bio mali: dvadeset troje odraslih, šesnaest muškaraca i sedam žena, sve zdrave dobrovoljne osobe, a ne klinička populacija, proučavane u dve laboratorije, u Firenci i Paviji. Nijedno nije prethodno imalo iskustva sa jogom. Rad ne beleži ništa o verskom poreklu ispitanika, niti o tome koliko je bilo ko od njih bio upoznat sa izgovaranjem krunice — promenljiva koja ostaje nezabeležena na katoličkoj strani, dok je njen pandan na jogijskoj strani jasno naveden.
Snimanja su bila pojedinačne laboratorijske sesije, a ne dugotrajna praksa, tako da rezultati opisuju neposredan fiziološki odgovor na nekoliko minuta vođenog izgovaranja, a ne kumulativni efekat godina molitve krunice ili izgovaranja mantre kao trajne discipline. Obe tradicije su, uz to, testirane u pojednostavljenom obliku: jedan ciklus molitve Zdravo Marijo ponavljan naizmenično, jedna mantra ponavljana samostalno, svaka izdvojena iz obrednog i nastavnog konteksta koji je inače okružuje. Ono što je studija izmerila jeste, dakle, šta ovi konkretni obrasci izgovaranja čine disanju i srčanom ritmu pod laboratorijskim uslovima — ne šta bilo koja od ove dve prakse znači, ili čini, unutar tradicije iz koje potiče.
