Tri puta nedeljno tokom šest meseci, između 2001. i 2002. godine, fizički neaktivne odrasle osobe starije od 70 godina — regrutovane preko jednog zdravstvenog sistema u Portlandu, u Oregonu — vežbale su klasični stil jang u njegovoj skraćenoj verziji od dvadeset i četiri forme, koju je kineska vlada zvanično podržala 1956. Svaki jednočasovni čas odvijao se uz muziku i počinjao i završavao se sa pet do deset minuta zagrevanja i opuštanja. Na drugom kraju zemlje, u godinama pre objavljivanja rezultata 1996, program tai čija podučavan je starijim osobama u Atlanti, kao jedna od grana federalno finansiranog istraživačkog projekta neupadljivog imena FICSIT — od Frailty and Injuries: Cooperative Studies of Intervention Techniques. Obe grupe su praćene zbog jednog jedinog ishoda koji nema veze sa fleksibilnošću, filozofijom ili stresom: da li su pale.
Šta polaznik zaista radi
Studija iz Portlanda, objavljena 2005. godine, koju je vodio Fudžong Li (Fuzhong Li) iz Oregon Research Institute, neuobičajeno je precizna o tehnici koju je testirala. Učesnici su pratili, kako autori navode, “klasični stil jang (24 forme)”, pod vođstvom iskusnih instruktora, u časovima koji su naglašavali “višesmerno prebacivanje težine, svest o poravnanju tela” i koordinisano kretanje ruku, nogu i trupa zajedno. Disanje nije bilo uzgredno u odnosu na vežbu — rad ga opisuje kao “usklađeno” i “poravnato sa svakim pokretom tai čija”, utkano u sam sled pokreta, a ne tretirano kao odvojeno uputstvo.
U praksi, to znači da polaznik neprekidno prebacuje telesnu težinu s jedne noge na drugu, dok okreće trup i pomera ruke sporim, kružnim putanjama — savijajući kolena, rotirajući se u struku i pomerajući težište ka ivici stabilnog stava pre nego što ga vrati nazad, sve tempom dovoljno sporim da se svaki prelaz može ispraviti usred pokreta, umesto da se na njega reaguje tek pošto se već desio. Studija iz Atlante, objavljena 1996. godine, koju je vodio Stiven L. Volf (Steven L. Wolf) sa Odeljenja za rehabilitacionu medicinu Univerziteta Emori, testirala je ono što njeni autori opisuju kao “umerenu” intervenciju tai čija tokom petnaest nedelja. Objavljeni izveštaj te studije ne navodi pojedinačno koji su pokreti činili taj program.
Kasniji program — Tai Ji Quan: Moving for Better Balance, koji je razvio sam Li i opisao u radu iz 2014. u časopisu Journal of Sport and Health Science, i koji je stoga produžetak njegovog sopstvenog rada, a ne nezavisna potvrda njegovih ranijih nalaza — razrađuje istu mehaniku detaljnije: “obostrano prebacivanje težine pokrenuto iz struka”, pokret “usklađen” sa “dubokim trbušnim disanjem”, i pomeranje težišta preko oslonca stopala, uz jednostrano nošenje težine, rotaciju trupa, njihanje u skočnim zglobovima i “koordinisane pokrete očiju i glave”. Njegovih osam formi ide redom od Pomeranja lopte, preko Razdvajanja divlje konjske grive, Jedinstvenog biča, Talasanja ruku kao oblaci, Odbijanja majmuna, Četkanja kolena, do Lepe dame koja tka na razboju i Hvatanja perjanice paunovog repa — sedam poslednjih preuzeto je, rečima samog rada, iz seta od 24 forme “u redosledu koji ide od jednostavnog ka složenom”. Ništa od ovoga se u naučnoj literaturi ne predstavlja kao duhovna ili borilačka praksa. Opisano je, i proučavano je, isključivo kao oblik treninga posturalne kontrole koji telo pokreće neprekidno, umesto da ga drži nepomičnim.
Studija iz Atlante: smanjenje od 47,5 procenata
FICSIT studija iz Atlante randomizovala je 200 starijih osoba koje su živele samostalno u zajednici, starosti 70 i više godina — 162 žene i 38 muškaraca, prosečne starosti 76,2 godine — u tri grane: program tai čija, kompjuterizovan program treninga ravnoteže, ili kontrolnu grupu sa zdravstvenim obrazovanjem. Intervencija je trajala 15 nedelja, sa primarnim ishodima merenim pre i posle nje, a zatim ponovo posle četiri meseca, dok su padovi praćeni neprekidno tokom čitavog perioda. Nakon prilagođavanja za faktore rizika od pada, istraživači su izvestili da je tai či smanjio rizik od višestrukih padova za 47,5 procenata. Učesnici koji su vežbali tai či takođe su prijavili manji strah od pada u odnosu na obrazovnu grupu (P = ,046), i pokazali su niži krvni pritisak, kako pre tako i posle dvanaestominutne šetnje. Sopstveni zaključak autora bio je odmeren, a ne trijumfalan: “umerena” intervencija tai čijem mogla je povoljno uticati na biomedicinske i psihosocijalne pokazatelje krhkosti, a mogla je imati i povoljne efekte na pojavu padova, i tai či “zaslužuje dalje proučavanje” kao vežbovni tretman za unapređenje zdravlja starijih osoba — u tom trenutku, dakle, ne konačna preporuka.
Portland: veća studija, oštriji broj
Studija iz Oregona iz 2005. imala je jasan povod. Zajednička izjava o prevenciji padova, koju su sačinili Američko gerijatrijsko društvo, Britansko gerijatrijsko društvo i Američka akademija ortopedskih hirurga, nazvala je tai či obećavajućom vrstom vežbe koja ipak “zahteva dalju procenu” pre nego što bi mogla biti preporučena kao preferirani trening ravnoteže. Lijev tim je naveo da su svoju studiju sproveli upravo da bi odgovorili na tu preporuku. Randomizovali su 256 fizički neaktivnih osoba starosti od 70 do 92 godine, ili u čas tai čija sa 24 forme, ili u kontrolnu grupu za istezanje koja je sedeći i stojeći izvodila istezanja uz duboko trbušno disanje i opuštanje — namerno osmišljenu da odgovara tai čiju po društvenoj interakciji i uživanju, ali bez treninga snage donjih ekstremiteta i ravnoteže koji tai či pruža. Tokom šest meseci, grupa koja je vežbala tai či zabeležila je 38 padova, naspram 73 u kontrolnoj grupi — razliku koju autori navode kao statistički značajnu (p=,007) — sa manjim udelom učesnika koji su uopšte pali (28 procenata naspram 46 procenata) i manje povreda usled pada (7 procenata naspram 18 procenata). Nakon prilagođavanja za početne razlike među grupama, rizik od višestrukih padova bio je 55 procenata niži u grupi koja je vežbala tai či, sa intervalom poverenja od 95 procenata koji se kretao od smanjenja od 30 do 70 procenata. Mere funkcionalne ravnoteže — uključujući Bergovu skalu ravnoteže, test prilagodljivosti hoda pod nazivom Dynamic Gait Index, i vreme stajanja na jednoj nozi — sve su se značajnije poboljšale u grupi koja je vežbala tai či, a ta poboljšanja su i dalje bila merljiva šest meseci nakon završetka časova.
Zapažanje autora o tome kada se korist zapravo pojavila vredno je pažnje. Izvesno smanjenje padova pojavilo se u grupi koja je vežbala tai či već posle prvog meseca, ali je najizrazitije smanjenje počelo tek posle prva tri meseca treninga — što ih je navelo da napišu da se “nikakvi opipljivi rezultati u pogledu padova ne bi trebalo očekivati od kratkotrajnog izlaganja tai čiju”, period koji su definisali kao kraći od tri meseca. Predložili su i mehanizam, ograđujući se sopstvenim rečima da je reč o pretpostavci: da naglasak tai čija na “kontroli nad sopstvenim pomeranjem telesne mase, posturalnom poravnanju i opsegu pokreta” donjeg dela tela može biti deo šireg procesa koji donosi dobitke u snazi nogu i posturalnoj stabilnosti, što možda sprečava starije osobe da izgube ravnotežu. Osnovni mehanizam, dodali su, “ostaje uglavnom nepoznat”, i pozvali su na sistematsko proučavanje kinematike, kinetike i neuromišićne aktivnosti tog pokreta.
Sopstveni zaključak rada srazmerno je samouveren: starije osobe mogu smanjiti broj padova i padova sa povredama kroz redovan program tai čija, i, tvrde autori, nagomilani dokazi znače da se bliži trenutak kada bi tai či trebalo preporučiti kao preferiranu vežbu za trening ravnoteže.
Kada rezultat nije potvrđen: krhkija populacija
Volf se vratio na ovo pitanje u drugoj, većoj studiji objavljenoj 2003, ponovo vođenoj sa Univerziteta Emori, mada sa potpuno drugačijim sastavom koautora — ovog puta u krhkijoj populaciji: 291 žena i 20 muškaraca u dvadeset ustanova za zajednički smeštaj u širem području Atlante, starosti od 70 do 97 godina, koji su ispunjavali kriterijume za “prelazak u krhkost”. Protokol je bio intenzivniji — 48 nedelja umesto 15 — i poređen je sa programom zdravstvenog obrazovanja o dobrobiti. Osnovni rezultat nije potvrdio raniji nalaz: 47,6 procenata grupe koja je vežbala tai či palo je bar jednom tokom 48 nedelja, naspram 60,3 procenata obrazovne grupe, sa odnosom rizika od 0,75, koji nije bio statistički različit od odsustva efekta (95% CI 0,52 do 1,08, P = ,13).
Sopstveni zaključak rada odupro se preterivanju u bilo kom pravcu. Tai či “nije smanjio relativni rizik od pada kod starijih osoba u prelazu ka krhkosti”, napisali su autori — ali su tvrdili da smer efekta koji su uočili, uzet zajedno sa pozitivnim nalazima ranije zabeleženim kod robusnijih starijih osoba, ukazuje da bi tai či ipak mogao biti klinički značajan u ovoj visokorizičnoj grupi, i da bi to trebalo dalje proučiti. Lijev tim, razmatrajući istu studiju dve godine kasnije, tumačio je nalaz nešto blagonaklonije, opisujući ga kao pokazatelj značajnog smanjenja rizika od višestrukih padova kod osoba u prelazu ka krhkosti, jednom kada bi prošao trotromesečni period latencije potreban za usvajanje tai čija.
Šta pokazuju širi dokazi
Kohranov (Cochrane) sistematski pregled, koji je vodila Ketrin Šerington (Catherine Sherrington) — objavljen u punom obimu 2019, a naredne godine sažet u skraćenu verziju u British Journal of Sports Medicine, pri čemu je opsežniji dokument onaj koji nosi brojke navedene dole — objedinio je 108 randomizovanih kontrolisanih studija i 23.407 učesnika koji su testirali vežbovne intervencije protiv padova kod starijih osoba koje žive samostalno u zajednici. Vežbanje uopšteno smanjilo je stopu padova za 23 procenta, ocenjeno kao dokaz visoke pouzdanosti. Vežbe ravnoteže i funkcionalne vežbe konkretno su smanjile padove za 24 procenta, takođe uz visoku pouzdanost. Rezultati tai čija razlikovali su se između dva ishoda koje pregled prati u vezi sa padovima, i ta razlika je bitna. Kada je reč o stopi padova — primarnom ishodu pregleda — tai či “možda smanjuje” padove za 19 procenata, na osnovu sedam studija i 2.655 učesnika, a pregled je taj nalaz ocenio kao dokaz niske pouzdanosti, slabiju ocenu od one visoke pouzdanosti dodeljene vežbama ravnoteže i funkcionalnim vežbama. Ali na drugom ishodu, broju ljudi koji uopšte dožive pad, tai či je smanjio taj broj za 20 procenata u osam studija sa 2.677 učesnika, i taj nalaz je pregled ocenio kao dokaz visoke pouzdanosti — veći efekat na toj meri od sopstvenog rezultata vežbi ravnoteže i funkcionalnih vežbi od 13 procenata, koji takođe nosi visoku pouzdanost. Zbirna rečenica pregleda o tai čiju nije ni preporuka ni odbacivanje: tai či “takođe možda sprečava padove”, kaže se u pregledu, dok efekti samog treninga snage, plesa i hodanja ostaju neizvesni.
Bez obzira šta je dovelo do niže ocene pouzdanosti procene stope padova, pregled beleži ograničenje koje se provlači kroz literaturu u celini, a ne kroz tai či posebno: većina od 108 studija nosila je nejasan ili visok rizik od pristrasnosti po jednoj ili više stavki, uglavnom, kako navodi sažetak pregleda, zbog nedostatka zaslepljivanja učesnika i osoblja u odnosu na intervencije — gotovo neizbežno kada je intervencija čas vežbanja. Lijev rad iz 2005. sam ističe istu primedbu o sebi direktno: petoro od trinaest istraživačkih procenjivača bilo je upoznato sa rasporedom nekih učesnika po grupama tokom sesija funkcionalne procene, ograničenje koje su autori sami otkrili, a ne koje je otkriveno naknadno, mada su naveli da nijedan od istraživačkih asistenata nije znao prethodne rezultate nijednog učesnika i da je većina testova koristila objektivne kriterijume.
Čitanje studija zajedno
Posmatrani kao celina, dokazi ne ukazuju jednoobrazno u jednom pravcu. Dve studije — jedna objavljena iz Atlante 1996, druga iz Portlanda 2005, bez ijednog zajedničkog autora — pronašle su znatna smanjenja padova kod starijih osoba koje žive samostalno u zajednici, nakon nekoliko meseci spore prakse tai čija zasnovane na prebacivanju težine. Treća, koju je ponovo vodio Volf, koristeći duži i intenzivniji protokol u krhkijoj populaciji koja živi u zajedničkom smeštaju, pronašla je niži udeo ljudi koji padaju u grupi koja je vežbala tai či, ali ne uz statistički značajnu razliku, i to je jasno navela, dok je tvrdila da pitanje ostaje otvoreno. Objedinjene procene Kohranovog pregleda niže su od najistaknutijih brojki pojedinačnih studija, i nose različite ocene pouzdanosti u zavisnosti od toga koji ishod u vezi sa padovima se meri.
Kada je reč o tome koliko vremena je potrebno da praksa počne da deluje, samo jedan od četiri izvora govori o tome direktno. Istraživači iz Portlanda su svoje najizrazitije smanjenje pripisali periodu posle prva tri meseca treninga i upozorili da se ne treba nadati opipljivim rezultatima od kraćeg izlaganja praksi — nalaz jedne studije, a ne obrazac utvrđen u čitavoj literaturi. Studije iz Atlante trajale su petnaest, odnosno četrdeset osam nedelja. Ni one, ni Kohranov pregled, ne nude uporediv izveštaj o tome kada se korist mesec po mesec pojavljuje.
