U nedelju ujutru, 1. jula 1973. godine, oko jedanaest sati, Dejvid Linč je prvi put seo da meditira. Imao je dvadeset sedam godina. Ustao je, kako je pričao, popio šolju kafe, popušio cigaretu i onda meditirao. Sam je govorio da tada nije bio srećan čovek: “Sve mi je išlo naruku”, prisećao se — pravio je filmove kakve je želeo — “ali prosto nisam bio srećan.” U centar za transcendentalnu meditaciju u Los Anđelesu odveo ga je telefonski poziv mlađe sestre, koja je i sama tehniku vežbala već šest meseci. Nije ga toliko dirnulo ono što mu je rekla koliko način na koji je to izgovorila: u njenom glasu čuo je “više sreće, više samopouzdanja”. “To hoću i ja”, pomislio je tada, i otišao je po to.
U centru mu je žena za koju je govorio da je ličila na glumicu Doris Dej rekla da zatvori oči i dala mu mantru koju će ponavljati u sebi. Efekat je, kako je zapisao, bio trenutan: “kao da sam u liftu kome je presečen kabl”. Ono u šta je propao bilo je, kako kaže, blaženstvo. Nastavio je da vežba, a promena koju je kasnije opisivao nije bila toliko u onome što je mogao da uradi koliko u onome što ga je napustilo. “Postao sam srećniji”, rekao je, “i bes koji je bio u meni je nestao.”
Dvaput dnevno, kako je sam govorio
Sama transcendentalna meditacija tiha je tehnika zasnovana na mantri, koju je na Zapad doneo Maharisi Maheš Jogi. Praksa onakva kakvom ju je Linč opisivao dovoljno je jednostavna: zatvorene oči, mantra koja se ponavlja u sebi, dvadeset minuta ujutru pre nego što dan počne i još dvadeset uveče. Ono što izdvaja njegovo svedočanstvo nije mehanika tehnike, nego to kako je opisivao život s njom, iz dana u dan, kroz više od pedeset godina karijere aktivnog filmskog reditelja.
Tvrdio je da nije propustio nijednu sesiju. Njegova poruka na sajtu fondacije godinama kaže isto: počeo je s transcendentalnom meditacijom 1973. godine i od tada nije propustio nijednu. Taj neprekinuti niz je njegova tvrdnja, javno ponavljana decenijama, a nezavisnog zapisa o njoj nema. Vrednost prakse objašnjavao je manje samim sedenjem, a više onim što je iz njega, kako je govorio, proizlazilo. Isti argument dosledno je ponavljao u intervjuima i u svojoj knjizi iz 2006. godine Catching the Big Fish (“Ulov krupne ribe”): da mu tih dvadeset minuta otvara pristup idejama do kojih inače ne bi mogao da dođe.
Pecanje ideja
Knjiga je naslov dobila po jednoj jedinoj slici, na koju se Linč oslanjao do kraja života: ideje su ribe, a meditacija je način da se za njima zaroni. I opis knjige na sajtu fondacije koristi istu sliku — “ronjenje u sebe” i “hvatanje” ideja kao riba, koje se potom pripremaju za ekran. Organizacija koja podučava transcendentalnu meditaciju tumači naslov na isti način: uloviti krupnu ribu znači dopreti do dublje kreativnosti i širih stanja svesti. Plićak, po toj logici, nije mesto gde su zanimljive ribe.
Mrak u njegovim filmovima pripadao je, tvrdio je, filmovima. U čoveku koji ih pravi, bes, depresija i tuga su “kao otrov za filmskog stvaraoca ili umetnika” — “stega na kreativnosti”. Posao je tražio upravo suprotno: “Morate imati bistrinu da biste stvarali. Morate biti u stanju da uhvatite ideje.”
Organizacija izgrađena oko jednog telefonskog poziva
Veći deo kasnijeg života Linč je proveo pretvarajući tu ličnu praksu u javnu infrastrukturu. Godine 2005. osnovao je Fondaciju Dejvid Linč, neprofitnu organizaciju čiji je zadatak da finansira obuku transcendentalne meditacije za ljude koji inače ne bi imali pristup njoj — među njima učenike iz siromašnih gradskih četvrti, veterane sa posttraumatskim stresom i njihove porodice, kao i žene i decu koji su preživeli nasilje i zlostavljanje. Cilj osnivanja sam je opisao rečima: da svako dete, bilo gde na svetu, koje želi da nauči da meditira, dobije tu priliku. Prema podacima same fondacije, tehnika je od tada preneta na više od 500.000 dece i odraslih širom sveta, a fondacija finansira i univerzitetska i medicinska istraživanja efekata programa, na institucijama poput medicinskih fakulteta Harvarda, Stanforda i Jejla.
Jedan deo tog rada, program Operation Warrior Wellness, pokrenut 2010. godine, tehniku donosi konkretno veteranima, aktivnim vojnicima i vojnim porodicama. Studija iz 2018. godine, objavljena u časopisu Military Medicine, podučila je transcendentalnoj meditaciji 46 veterana i aktivnih vojnika sa klinički dijagnostikovanim PTSP-om. Posle mesec dana kod velike većine zabeležen je klinički značajan pad simptoma, a kod najvećeg broja njih poremećaj je pao ispod kliničkog praga. Reč je o jednoj maloj studiji, a ovde je prepričana prema saopštenju za javnost, ne prema samom radu, koji je iza plaćenog zida. Sama za sebe ona nije presuda o tehnici, a šira dokazna baza o transcendentalnoj meditaciji pripada priči o samoj praksi, a ne priči o tome šta je s njom uradio jedan reditelj.
Šta je ostalo za njim
Linč je umro 16. januara 2025. godine, sa sedamdeset osam godina. Njegov izvod iz matične knjige umrlih kao uzrok smrti navodi srčani zastoj, a kao osnovnu bolest hroničnu opstruktivnu bolest pluća. Sa emfizemom je živeo od 2020. godine, posle decenija provedenih kao veliki pušač, a poslednjih meseci bila mu je potrebna dodatna kiseonička podrška. Ranije tog meseca napustio je svoj dom u Los Anđelesu zbog šumskih požara koji su zahvatili grad, a prema jednom izveštaju, stanje mu se posle selidbe pogoršalo. Četiri dana posle njegove smrti, na dan kada bi napunio sedamdeset devet godina, njegovo četvoro dece pozvalo je ljude širom sveta da sednu na deset minuta meditacije njemu u čast — počast, kako su sami rekli, ocu kog su opisali kao “vodeću svetlost kreativnosti, ljubavi i mira”. U suštini, to je bio poziv da se uradi jedina stvar za koju je on više od pet decenija tvrdio da vredi raditi dvaput dnevno: sesti, zatvoriti oči i zaroniti.
