Čovek u visokom filcanom šeširu boje meda i dugoj beloj suknji stoji u nizu s drugima, rame uz rame, prekrštenih ruku na grudima, svaka šaka na suprotnom ramenu. Kada dođe njegov trenutak, istupa, klanja se šeiku i ljubi mu ruku, a šeik mu zauzvrat poljubi visoki šešir. Zatim počinje da se okreće. Leva noga ostaje na podu kao osovina, a desna je obilazi jednim korakom za svaki pun okret. Posle tri okreta ruke se raskrste, spuste do struka i podignu iznad glave, a onda se otvore u stranu, s laktovima blago ispruženim, a ne savijenim. Desni dlan je okrenut naviše. Levi dlan je okrenut naniže. Oči ostaju otvorene, ali nefokusirane, pa se dvorana oko njega rasplinjava. I sa svakim okretom, prema opisu jedne organizacije koja podučava u okviru ove tradicije, Božje ime se ponavlja u sebi, bez glasa.
Ovo je sema, najpoznatiji obred mevlevijskog sufijskog reda. Red je osnovan u Konji u trinaestom veku, a obred se izvodi i danas. Oni koji se okreću zovu se semazeni. Sami praktičari semu ne opisuju kao ples, nego kao molitvu, oblik sećanja na Boga u kome učestvuje celo telo. Prema učenju same tradicije, desna ruka, okrenuta naviše, prima milost odozgo, a leva, okrenuta naniže, pušta da ta milost preko semazena poteče dalje, u svet ispod.
Ipak, obred ne počinje okretanjem. U pregledu sa sajta Mevlana.net okretanje je tek peti od sedam delova, a priprema za njega počinje satima pre nego što iko uđe u dvoranu.
Pre ulaska u dvoranu
UNESCO navodi preporučeni post od nekoliko sati, a Threshold Society, sufijska organizacija koja podučava u mevlevijskoj liniji, opisuje ritualno umivanje i molitvu pre oblačenja. Svaki komad odeće ima svoje značenje. Najpre se oblače široke bele pantalone i košulja bez kragne. Preko njih ide tenure, duga bela haljina čija je suknja u struku složena u osamnaest nabora. Rub joj je otežan ili prošiven, pa se suknja raširi kao zvono čim okretanje počne. Threshold Society je poredi s mrtvačkim pokrovom. Dugi crni ogrtač, hirka, prekriva sve, a visoki filcani šešir, sike, ostaje na glavi tokom celog obreda. Prema tumačenju reda, šešir je nadgrobni kamen ega, a ogrtač pokrivač njegovog groba. Ispod ogrtača ruke su prekrštene, a šake visoko na ramenima. Red taj položaj tumači kao arapsko slovo elif, svedočanstvo o Božjoj jednosti. Tako, rame uz rame, u nizu, semazeni čekaju šeika.
Dah, bubanj i udarac o pod
Obred počinje pevanom pohvalom Poslaniku. Zatim dolazi improvizovana solo deonica na neju, trščanoj fruli, koju Mevlana.net naziva Božanskim dahom, prvim dahom koji svemu daje život. Prema Threshold Society, potom se čuju prvi udarci bubnja, kuduma. Na treći udarac semazeni i šeik se klanjaju do zemlje, udaraju rukama o pod i ustaju. U tumačenju ove organizacije, to je poziv iz nepostojanja u postojanje. Mevlana.net bubanj stavlja pre neja, a ne posle njega, i u njemu čuje Božju zapovest stvaranju: “Budi.” Prema UNESCO-u, ansambl čine najmanje jedan pevač, svirač neja, bubnjar na kotlastim bubnjevima i svirač na činelama.
Kad počne nova muzika, šeik povede semazene laganim, svečanim korakom oko dvorane, u povorci poznatoj kao hod Sultana Veleda. Krug se obilazi tri puta i svaki put kad prođu pored šeikovog mesta, derviši se jedan drugom poklone u znak pozdrava. Mevlana.net ovaj hod i pozdrav računa kao četvrti deo obreda.
Dozvola za okretanje
Zatim se muzika ponovo menja i počinje peti deo, samo okretanje. Odvija se u četiri faze zvane selami, a svaku od njih otvara promena u muzici. Na početku prvog selama svaki semazen poljubi svoj crni ogrtač, na trenutak ga prinese čelu i pusti da padne na pod iza njega. Drugi izvor iz same tradicije kaže da je onaj ko ga skine “duhovno rođen za istinu”. Šeik u sebi, bez glasa, uči kratku molitvu. Threshold Society je prevodi kao poziv da se “okreće u krugu istinskog postojanja”, u skladu sa sopstvenim mogućnostima i prirodom. Potom semazeni jedan po jedan istupaju, klanjaju se i ljube šeiku ruku. Threshold Society to naziva trenutkom dozvole da okretanje počne. To je prizor kojim ovaj tekst počinje.
Uputstva Threshold Society preciziraju i rad nogu. Svaki okret počinje s pola okreta u mestu, dok su obe noge još na podu. Zatim desna noga jednom obiđe i spusti se, pa semazen ponovo stoji licem prema šeiku. UNESCO opisuje isto okretanje na levoj nozi i traži da telo ostane gipko. Kada se ruke jednom otvore, drže se iznad ramena, desna šaka nešto više od leve, sve dok okretanje traje.
Božje ime, koje se u sebi ponavlja pri svakom okretu, povezuje sve ovo s mnogo širom sufijskom praksom. Jedna naučna studija o obredu opisuje semu kao mevlevijski oblik zikra. Reč zikr znači “sećanje” i označava neprekidno ponavljanje Božjeg imena ili nekog od devedeset devet Božjih imena. Sama reč sema znači slušanje. Kao sufijski obred, sema je raširena po čitavom islamskom svetu, u obliku slušanja pevane ili recitovane poezije, nekad uz instrumente, a nekad bez njih. Mevlevije se, prema istoj studiji, izdvajaju po tome što se okreću: poezija se peva dok se derviši vrte, svaki oko sopstvene ose. Autorka studije posmatrala je jedan takav obred u koncertnoj dvorani. Vodio ga je šeik čije obrazovanje seže, preko niza učitelja, do jedne istorijske mevlevijske tekije, a derviši su, okrećući se, u sebi ponavljali Božje ime.
Sluga, strahopoštovanje, ljubav i povratak
Prema istoj studiji, svaki od četiri selama treba da provede semazena kroz drugačije unutrašnje stanje. Prvi treba da mu osvesti da je sluga Božji. Drugi treba da probudi strahopoštovanje pred Božjom veličinom i moći. Treći je zanosna ljubav prema Bogu: ritam se ubrzava, a Threshold Society ga opisuje kao trenutak sjedinjenja, kada se odvojeno postojanje sopstva gubi. Četvrti vraća semazena nazad. Prema naučnoj studiji, vraća ga u stanje služenja, a prema sajtu Mevlana.net, njegovom zadatku u svetu. Taj sajt izričito kaže da cilj seme nije ni neprekidni zanos ni gubitak svesnog mišljenja.
U ovom poslednjem selamu i sam šeik ulazi u krug i polako se okreće u njegovom središtu. Okretanje prestaje kada počne učenje Kur’ana. Svi zastaju, vraćaju se na svoja mesta i sedaju da slušaju. Stih koji se obično uči, u prevodu Threshold Society, govori upravo o okretanju: “Kud god da se okrenete, tamo je lice Božje.” Obred se završava molitvom blagoslova.
Od Rumijevog sina do verskog reda
UNESCO nastanak mevlevijskog reda smešta u 1273. godinu, u Konju. Naučna studija njegovo osnivanje pripisuje Sultanu Veledu, sinu pesnika Dželaludina Rumija, krajem trinaestog veka. Cilj mu je bio da sačuva očevo učenje. Tokom svoje istorije red je osnovao više od trideset četiri derviške tekije, u kojima su derviši živeli monaškim životom, uz šeika kao vodiča. Prema UNESCO-u, tradicionalna obuka trajala je 1.001 dan, proveden u osami unutar mevlevijske tekije. Molitva, verska muzika, poezija i ples bili su put kojim je derviš učio etiku reda, njegova pravila ponašanja i njegova verovanja. U modernom dobu sema se u tim tekijama održavala jednom nedeljno, u prostoriji sagrađenoj baš za tu namenu, semahani.
Sled koji je opisan iznad, od ukrštenih ruku ispod ogrtača do četiri selama, može se videti na snimku ispod, koji je snimila i objavila Međunarodna fondacija Mevlana (International Mevlana Foundation), organizacija iz Istanbula osnovana 1996. godine radi istraživanja i prenošenja Rumijevog dela.
Sam obred nije nastao odjednom. Sufijska sema seže do devetog i desetog veka, a mevlevijska verzija nastajala je kroz mnoge doprinose tokom dugog perioda, počev od samog Sultana Veleda, umrlog 1312. Konačan oblik dobila je tek u petnaestom veku.
Zabrana i krhki kontinuitet
Godine 1925. parlament tek osnovane Republike Turske doneo je zakon kojim su u zemlji zatvorene tekije, manje derviške zavije i turbeta, a ukinut niz titula. Država je zaplenila imovinu tekija, zapečatila im vrata i iselila njihove stanovnike. Sufijske titule su zabranjene, a sa njima i verske prakse svojstvene sufijskim redovima, uključujući i zikr. UNESCO zatvaranje svih mevlevijskih tekija smešta u okvir tadašnje politike sekularizacije. Vlada je izvođenja ponovo počela da dozvoljava pedesetih godina, i to samo javno, a ograničenja je ublažila devedesetih. U Konji je, dodaje naučna studija, dozvola stigla posle mnogo pregovora mevlevijskih derviša s regionalnom vlašću. Obred se vratio ne kao verski čin, nego kao “kulturni i turistički događaj”. Ta preklasifikacija omogućila je da se izvodi javno, ali ga je administrativno izmestila iz kategorije religije.
UNESCO, koji je obred 2008. upisao na Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva, otvoreno govori o tome šta su te decenije koštale. Tokom tridesetak godina, dok je tradicija opstajala daleko od očiju javnosti, podučavanje se, kako navodi UNESCO, usredsredilo na muziku i pesme. Duhovna i verska strana manje se prenosila, pa su izvođenja izgubila deo verskog značenja. Mnogi obredi danas se izvode za turističku publiku, a ne u svom tradicionalnom okruženju, skraćeni i pojednostavljeni iz komercijalnih razloga. UNESCO beleži i kretanje u suprotnom smeru: pojedine privatne grupe rade na tome da obredu vrate njegov “izvorni duhovni i intimni karakter”.
Danas se obred ponovo izvodi javno. UNESCO navodi Konju i Istanbul kao najaktivnija središta reda. Krajem 2010-ih, prema naučnoj studiji, dve trupe koje je država zapošljavala izvodile su ga jednom nedeljno u ta dva grada. U Istanbulu se izvodio u mevlevihani Galata, koja je danas muzej. Za one koji ga praktikuju, on ostaje molitva koja se vrši okretanjem: telo uspravno, u kretanju po krugu, jedan dlan otvoren za ono što prima, drugi za ono što predaje dalje.
