Meditant sedi zatvorenih očiju, pažnje usmerene na stomak. Dok se stomak s udahom podiže, kroz um prođe jedna tiha reč: „dizanje”. Kad se spusti, prođe druga: „spuštanje”. Ako se umeša neki zvuk, on se zabeleži — „slušanje, slušanje” — a pažnja se vrati na stomak. Ako noga počne da boli, i to se zabeleži, „bol, bol”, bez ikakvog pokušaja da se bol ukloni. Ako um odluta u neki plan, samo to lutanje postaje predmet pažnje: „lutanje, lutanje”, sve dok um ne pusti tu priču i ne vrati se telu. Svaka oznaka traje onoliko koliko je potrebno da se izgovori u sebi, a onda se pušta.
Ovo je „beleženje” — tehnika u srcu sistema vipassane koji je u Burmi podučavao monah Mahasi Sayadaw (1904–1982). Od jednog meditacionog centra u Rangunu, otvorenog 1949, metoda se proširila na više od sto ogranaka širom zemlje. Godine 1979. Mahasi Sayadaw je otputovao čak do Masačusetsa, da bi sa osnivačima jednog mladog američkog retrit centra održao ceremoniju ovlašćenja za podučavanje.
Tehnika: imenovanje onoga što se već dešava
Metoda Mahasi Sayadaw, onako kako ju je sam izložio u svojim uputstvima, pažnju početnika usmerava na pokret stomaka. „Sa svakim dahom u stomaku se javlja pokret dizanja i spuštanja”, napisao je, a taj pokret je „lako posmatrati jer je grub”. Sam dah se ostavlja na miru: ne zadržava se da bi se usporio, niti se ubrzava ili produbljuje. Meditant samo prati pokret i u sebi beleži „dizanje” dok se stomak podiže i „spuštanje” dok se spušta.
Stomak je oslonac na koji se pažnja vraća, a ne jedini dozvoljeni predmet. Šta god drugo u tom trenutku postane najistaknutije u svesti — zvuk, svrab, misao, osećanje — i ono se beleži, jednom rečju koja odgovara doživljaju: „razmišljanje” u trenutku razmišljanja, „planiranje”, „vrućina”, „ukočenost”, „radost”, „gađenje”. Sama reč nije suština. „Važnije je poznavati predmet”, pisao je, nego znati kako se zove. Isti tretman dobija i um koji odluta — ne prekor, ne potiskivanje, nego samo beleženje: „treba ga zabeležiti kao ‘lutanje, lutanje, lutanje’”. Po njegovim rečima, jednom ili dvaput je obično dovoljno da lutanje prestane, pa se beleženje dizanja i spuštanja nastavlja.
Isti princip se prenosi i na hodanje. U brzom hodu svaki korak se beleži kao „desni korak, levi korak”, ili prosto „hodanje, hodanje”. U sporom hodu jedan korak se deli na faze — „podizanje” i „postavljanje”, ili, još sitnije, „podizanje, pomeranje napred, postavljanje” — sa oznakom pri svakoj fazi, a pažnja ostaje na tabanu od trenutka kad se stopalo odvoji od tla do trenutka kad ga ponovo dodirne. Uputstvo je isto bez obzira na predmet, bio to stomak, zvuk, misao ili korak: imenovati ga dok se stvarno dešava, a zatim ga pustiti.
Uputstva postavljaju zahtevan tempo. Beleženje počinje u trenutku buđenja, a intenzivna kontemplacija tokom svakog budnog sata opisana je kao uobičajen dan jogija koji se ozbiljno trudi. Četiri sata sna smatraju se sasvim dovoljnim. Tekst čak predviđa da će se telo pod tim naporom istrošiti — navodi sliku iz spisa o praktikantu svedenom na „kožu, kosti i tetive” — i insistira da se napor ni tada ne napušta. U njegovom centru to se predavalo kao intenzivan kurs obuke, a ne kao kratka svakodnevna navika.
Od monaha-učenjaka do učitelja meditacije
Mahasi Sayadaw je rođen 1904. godine u blizini grada Švebo, u Burmi. Za novaka je zaređen sa dvanaest godina, a potpuno zaređenje primio je sa dvadeset. Ime je najpre stekao kao učenjak: već u petoj godini monaštva i sam je predavao spise u jednom manastiru u Moulmeinu. U osmoj godini monaštva napustio je Moulmein, u potrazi za metodom meditacije koja bi bila jasna i delotvorna. U Thatonu se stavio pod vođstvo monaha U Narade, poznatog kao Mingun Jetawun Sayadaw, uglednog učitelja meditacije, i kod njega prošao intenzivnu obuku.
Godine 1941. vratio se u rodno selo i tamo počeo sistematski da podučava ovu praksu. Prihvatili su je i monasi i laici.
Petnaestoro sledbenika na Ulici pustinjaka
Prilika se ukazala 1949. godine. Na lični zahtev U Nua, premijera Burme, i predsednika Udruženja Buddha Sasananuggaha, Mahasi Sayadaw je iz Šveboa došao u Rangun, gde je stigao 10. novembra te godine. Meditacioni centar u Thathana Yeikthi, na Ulici pustinjaka (Hermitage Road) u Rangunu, zvanično je otvoren 4. decembra 1949. Petnaestoro sledbenika činilo je prvu grupu koju je tamo obučavao u onome što uvod u njegovo objavljeno predavanje naziva „ispravnim sistemom Satipatthana Vipassane”.
Ubrzo je sve to počelo da iscrpljuje učitelja. Od prvog dana, svaka nova grupa pridošlica slušala je predavanje o praksi — o njenoj svrsi, metodi i koristima — a nove grupe stizale su gotovo svakog dana. Predavanje je obično trajalo sat i po. Držati ga tako često „neizbežno je izazivalo napor”, beleži uvod. Rešenje Udruženja Buddha Sasananuggaha bilo je praktično, a ne doktrinarno: ponudilo je da donira magnetofon. Predavanje je 27. jula 1951. snimljeno jednom, dok ga je držao grupi od petnaestoro sledbenika. Od tada su nove pridošlice slušale traku, uz nekoliko uvodnih reči koje je Mahasi Sayadaw izgovarao lično, umesto da svakog dana čuju novo predavanje.
Centar nije ostao jedino mesto. Biografska beleška uz njegova objavljena učenja navodi da je u Burmi osnovano više od sto ogranaka Thathana Yeikthe i da su hiljade ljudi prošle obuku u njegovom centru, pod njegovim vođstvom. Intenzivne kurseve tamo je vodio sve do smrti 1982. godine. Još mnogo više ljudi, dodaje beleška, učilo je iz njegovih spisa i od učitelja koje je obučio.
Put na Zapad
Ista biografska beleška navodi da se metoda široko proširila i van Burme, „na Istok i na Zapad”. Godine 1979. Mahasi Sayadaw je i sam otputovao u Bari, u Masačusetsu, u centar Insight Meditation Society, koji su Joseph Goldstein, Sharon Salzberg i Jack Kornfield tamo otvorili u februaru 1976. Arhiva samog društva beleži da je sa njegovim osnivačima održao ceremoniju ovlašćenja za podučavanje i da je Goldstein njemu i njegovim monasima pokazao imanje.
Vipassana u obliku u kome ju je podučavao Mahasi Sayadaw nije bila jedina burmanska metoda koja je u dvadesetom veku stigla na Zapad. Posebna nastavna loza, koju je podučavao visoki državni službenik Sayagyi U Ba Khin, a njegov učenik S.N. Goenka preneo u Indiju i odatle u ceo svet, izgradila je sopstvenu mrežu desetodnevnih kurseva sa smeštajem oko drugačijeg uputstva: posmatranja fizičkih osećaja u celom telu i učenja da se na njih ne reaguje. Obe potiču iz iste zemlje i nose isto ime, vipassana, ali od meditanta traže da s pažnjom radi različite stvari. To je razlika u metodi, a ne znak da je bilo koja od njih autentičnija verzija one druge.
Predavanje sa te trake iz 1951. nije ostalo u dvorani centra. Zbog potražnje ogranaka i javnosti objavljeno je kao knjiga 1954, a kasnije prevedeno na engleski, za čitaoce koji ne znaju burmanski. Iz tog prevoda potiču uputstva citirana ranije u ovom tekstu — iz devedesetominutnog predavanja koje, zahvaljujući poklonjenom magnetofonu, njegov autor više nije morao da drži svakog dana.
