Susret koji je odredio ceo život Džidua Krišnamurtija bio je, po njegovom sopstvenom sećanju, sasvim običan. Godine 1909, na plaži u Adjaru na južnom obodu Madrasa, gde je Teozofsko društvo imalo međunarodno sedište, grupa dečaka gacala je po moru. Engleski teozof Čarls Vebster Litbiter sišao je do vode na svoje uobičajeno kupanje. Pišući o tome mnogo godina kasnije, Krišnamurti se nije sećao nikakvog naročitog razgovora. “Susret je bio sasvim uzgredan”, zabeležio je, a uostalom, “nisam uopšte dobro znao engleski”.
Dečak ni po čemu drugom nije privlačio pažnju. Otac, sitni državni činovnik, penzionisao se godinu dana ranije sa primanjima premalim da izdržava porodicu, pa je pisao Društvu tražeći posao i bio primljen kao pomoćni sekretar. Živeli su u kućici odmah izvan kruga u Adjaru. Krišnamurti je svakog dana peške odlazio u srednju školu u Mailapuru, gde su ga kažnjavali zbog nepažnje i gde ga je, prema zapisu jedne njegove biografkinje, jedan nastavnik smatrao poluumnim. Bio je mršav i slabo uhranjen. Bio je osmo dete u bramanskoj porodici podkaste Velanadu, čiji su preci poticali iz priobalne Andre, rođen u Madanapaliju u maju 1895 — osmi sin, kome je dato ime po Krišni, koji je u pričama takođe osmo dete.
Litbiter ga je danima posmatrao, a onda rekao mladom pomoćniku koji mu je pomagao u okultnim studijama da jedan od dečaka ima izuzetnu auru, auru u kojoj nema ni trunke sebičnosti. Pomoćnik je poznavao dečake i bio je iznenađen: Krišnamurti nije spadao u bistre. Litbitera to nije pokolebalo. Upravo će taj dečak, rekao je, jednog dana postati veliki duhovni učitelj i govornik. Na pitanje da li će biti velik kao Ani Bezant — britanska društvena reformatorka koja je bila međunarodna predsednica Društva — Litbiter je, kako se prenosi, odgovorio: “Mnogo veći.”
Bezantova je prethodnu godinu provela na turneji po Sjedinjenim Državama, neprestano govoreći o skorom dolasku Svetskog Učitelja. Sada je Krišnamurtija proglasila tim učiteljem: mesijanskom figurom koja će, po očekivanju Društva, doneti prosvetljenje svetu.
Odgajan za ulogu koju nije birao
Bezantova je nagovorila dečakovog oca da njoj prepusti starateljstvo nad Krišnamurtijem i njegovim mlađim bratom Nitjanandom — Nitjom, tri godine mlađim — pa su njihove posete kući ubrzo prestale. Godine 1911. Teozofsko društvo je osnovalo organizaciju oko proročanstva i oko dečaka: Red Zvezde Istoka, ustanovljen da najavljuje dolazak Svetskog Učitelja, sa Bezantovom i Litbiterom kao zaštitnicima i Krišnamurtijem, još tinejdžerom, proglašenim za njegovog poglavara. Imenovani su predstavnici i otvarane kancelarije zemlju po zemlju. Znak Reda bila je srebrna petokraka zvezda. U Adjaru je štampan tromesečni časopis Herald of the Star, sa Krišnamurtijem kao urednikom, a prvi broj izašao je januara 1911.
Iste godine Bezantova je oba brata odvela u Englesku, gde su odseli kod prijatelja teozofa i prelazili od tutora do tutora — jedan od njih bio je Džordž Arundejl — da bi se pripremili za engleski univerzitet. Nije uspelo. Prijavljeni su za Baliol koledž u Oksfordu, koji je Krišnamurtija odbio usred polemike koja ga je pratila. Pokušaji na drugim koledžima u Oksfordu i Kembridžu takođe su propali, a nije uspevao da položi ni prijemne ispite za Londonski univerzitet: danima bi učio, a onda bi predao prazan papir. Ni same tvrdnje koje su o njemu iznošene nisu tada bile neosporne. Teozofi širom Indije otvoreno su se bunili protiv toga što Bezantova uzdiže dečaka, a uticajan madraski dnevni list napadao ju je bez predaha. Nije popustila.
Raskid: “Istina je zemlja bez staza”
Trećeg avgusta 1929, na dan otvaranja godišnjeg kampa Reda u Omenu u Holandiji, Krišnamurti je stao pred oko 3.000 članova — među njima je bila i Bezantova — i raspustio organizaciju na čijem je čelu bio. Članovi širom sveta, rekao im je, pripremali su se za njega osamnaest godina, a i dalje nisu bili spremni da čuju ono što zaista govori.
Ono što je tog dana izgovorio, u govoru koji Krishnamurti Foundation Trust i danas objavljuje u celini, nikada kasnije nije menjao. Tvrdio je da je “Istina zemlja bez staza”, do koje ne vodi nijedan put, nijedna religija ni sekta, i da se istina, budući neograničena, uopšte ne može organizovati. Svaka organizacija stvorena da ljude povede do nje, govorio je, “postaje štaka, slabost, okov” koji sakati upravo onog pojedinca kome tvrdi da služi. Zatvorio je i vrata učeništvu u svoje ime: nema, rekao je, “ni učenike, ni apostole”, ni na zemlji ni u oblasti duhovnog. Novac i imovina prikupljeni za taj rad vraćeni su. Imao je trideset četiri godine i nastaviće javno da govori veći deo narednih šest decenija, ali od tog dana kao čovek koji je odbio jedinu ulogu za koju je bio odgajan.
Šta je zapravo učio
Ono što je Krišnamurti ostatak života opisivao nije bila metoda, niz vežbi niti sistem koji treba uvežbavati i savladati — na tome je insistirao jednako čvrsto koliko i na bilo kom drugom delu svog učenja. Reč je, umesto toga, o načinu posmatranja sopstvenog uma, koji je opisivao kroz hiljade javnih predavanja i razgovora, od 1930-ih pa sve do svoje smrti.
Ideja kojoj se najčešće vraćao obično se prevodi kao “posmatrač je posmatrano”. Uobičajeno iskustvo tretira onoga ko primećuje — to “ja” koje oseća ljutnju, dosadu ili strah — kao nešto odvojeno od same ljutnje, dosade ili straha, kao nešto što stoji malo po strani i to prosuđuje ili time upravlja. Krišnamurti je smatrao da je ta razdvojenost sama po sebi tvorevina misli, a ne činjenica: posmatrač je sazdan od istih sećanja, uslovljenosti i prošlih reakcija kao i ono što tvrdi da posmatra. Kada se javi ljutnja, prema njegovom shvatanju, ne postoji odvojeno “ja” koje tu ljutnju posmatra sa bezbedne udaljenosti — postoji samo ljutnja, a osećaj da postoji odvojeni posmatrač samo je umna navika da sebe deli na dvoje. Uvideti da je ta podela lažna, umesto pokušaja da se ono što se posmatra popravi ili potisne, za njega je predstavljalo čitav rad na sebi.
Praktičan oblik koji je ovo poprimalo nazivao je svesnošću bez izbora — obraćanjem pažnje na ono što se zaista dešava u sopstvenom umu, iz trenutka u trenutak, bez biranja koje delove zadržati a koje odbaciti, bez poređenja onoga što se vidi sa nekom boljom verzijom toga, i bez truda da se to promeni. Uobičajeni čin pažnje po pravilu ima ugrađen pravac: primetiti ljutnju da bi se smirila, primetiti strah da bi se prevazišao. Krišnamurtijeva svesnost nije imala takvo odredište. Značila je posmatranje zavisti, tuge ili prolazne razdraženosti prema nekome, tačno onim intenzitetom u kom se javljaju, bez odbacivanja i bez podavanja — po logici da sama želja da se promeni ono što se vidi predstavlja tek suptilniji oblik iste one uslovljene reakcije od koje posmatrač pokušava da pobegne.
Sa ovim je usko povezivao ono što je nazivao psihološkim vremenom — ne satom ili kalendarom, koje je prihvatao kao praktično nužne, već umnom navikom da se živi iz zapamćene prošlosti ka zamišljenoj budućnosti: ponovnim proživljavanjem stare povrede, uvežbavanjem kako izbeći da se ona ponovi, merenjem sadašnjosti prema tome ko je neko bio juče ili nada da će postati sutra. Prema njegovom shvatanju, najveći deo psihološke patnje održava upravo to kretanje tamo-amo, a ne ono što se zaista dešava sada, dok nagomilana težina sećanja i uslovljenosti stoji između čoveka i onoga što je pred njim. Svesnost bez izbora, održavana u sadašnjosti bez povlačenja te zapamćene prošlosti, bila je, po njegovom uverenju, tačka na kojoj kretanje psihološkog vremena može da stane, makar na trenutak.
Sa napetošću koja iz svega toga sledi živeo je pedeset sedam godina. Čovek odgajan da bude duhovni autoritet nastavio je do kraja života da se obraća publici, tvrdeći pritom da nijedan učitelj, tehnika niti organizovan put — uključujući i njegove sopstvene decenije predavanja — ne mogu nikoga odvesti do razumevanja koje je opisivao. Odbijao je da bude tretiran kao guru, nije osnovao religiju i nije propisao niz koraka koji bi, ako se ispravno slede, doveli do rezultata. Predavanja, razgovori i knjige bili su ponuđeni, po njegovom sopstvenom shvatanju, ne kao uputstva koja treba usvojiti već kao poziv da se sopstveni um posmatra direktno — poziv koji čitalac, po istoj toj logici, slobodno može i da odloži.
Knjige
Krišnamurti svoje ideje nije zapisao kao sistem. Knjige koje ih prenose sastavili su drugi, uglavnom iz njegovih predavanja i razgovora. Freedom from the Known (1969), koju je iz niza tih predavanja uredila njegova biografkinja Meri Latjens, obično se uzima kao prvo štivo: sažet prolazak kroz glavne teme, sa poglavljima o učenju o sebi, traganju za zadovoljstvom, opravdavanju i osuđivanju i rasipanju energije. The First and Last Freedom (1954) prodata je u više primeraka nego bilo koja njegova druga knjiga. Donosi dvadeset jedno tematsko poglavlje nastalo iz predavanja, a zatim i trideset osam odeljaka sa pitanjima i odgovorima — o tome za čim tragamo, šta je sopstvo, može li mišljenje da reši naše probleme, o odnosima i o tišini uma. Predgovor je napisao Oldos Haksli, koji se sa Krišnamurtijem sprijateljio krajem 1930-ih i koji je ceo argument sažeo u jednu rečenicu: “Samo svesnost bez izbora vodi ka nedvojstvu.”
Think on These Things (1964) izvorno je održana kao niz predavanja učenicima, nastavnicima i roditeljima, a otada je prodata u više od tri miliona primeraka na dvadeset dva jezika. Građena je oko sasvim jednostavnih pitanja — šta je stidljivost, šta je ljubomora, šta je sreća, šta je tuga — i oko onoga što je Krišnamurti nazivao istinskom kulturom: to za njega nije bilo ni nasleđe, ni učenost, ni talenat, ni genijalnost, već kretanje ka sreći i istini koje propada svuda gde ga zapreče autoritet, tradicija ili strah. Commentaries on Living, objavljena u tri toma između 1956. i 1960, na Hakslijev podsticaj, najneobičnija je od ove četiri knjige. Sastavljena je od susreta sa običnim ljudima koje je Krišnamurti sretao u Indiji, Evropi i Americi, pri čemu je svaki razgovor smešten u predeo u kom se odigrao, a kroz njih se provlače ambicija, strah, mudrost i pitanje šta je ispravno delanje.
Škole i trajni uticaj
Krišnamurti je osnovao ili nadahnuo niz škola izgrađenih oko ideje da obrazovanje treba da neguje isto ono nenametljivo samoposmatranje o kom je govorio u predavanjima, umesto da učenike priprema isključivo za ispite, karijere ili nasleđena verovanja. Nije ostavio nikakav nacrt toga kako bi takva škola trebalo da izgleda. Škola Riši Vali bila je prva: 1926. izabrao je zabačenu dolinu u današnjoj ruralnoj Andri Pradeš, petnaestak kilometara od Madanapalija, mesta u kom je rođen. Danas je vodi Krishnamurti Foundation India i spada među najpoznatije internatske škole u zemlji, a on ju je posećivao gotovo svake zime do nekoliko meseci pred smrt. Škola Brokvud Park, međunarodni internat za uzrast od četrnaest do devetnaest godina u Hempširu, usledila je 1969, a Krishnamurti Foundation Trust i danas ima sedište na istom imanju. Škola Ouk Grouv u Ohaju u Kaliforniji — gradu u koji se decenijama vraćao i u kom je na kraju i umro — osnovana je 1975. i pripada fondaciji Krishnamurti Foundation of America. Počela je sa troje učenika i dvoje nastavnika u staroj zgradi na ranču.
Govorio je do kraja života. Drugi svetski rat prekinuo je njegova putovanja i te godine proveo je mirno u Ohaju, a posle rata odlazio je svuda gde bi bio pozvan, i to je činio do manje od dva meseca pred smrt, u kući Pine Cottage u Ohaju, 17. februara 1986, od raka pankreasa, u devedesetoj godini. Njegov snimljeni opus procenjuje se na više od 100 miliona reči. Predavanja i razgovori sabrani su u više od šezdeset knjiga i prevedeni na isto toliko jezika, a održavaju ih i distribuiraju fondacije koje je osnovao da bi građa ostala dostupna bez organizacije izgrađene oko njegovog autoriteta — u suštini isti aranžman koji je jednom već raspustio, 1929. godine.
Jedna veza izvan kruga njegovih sledbenika izdvaja se posebno. Teorijski fizičar Dejvid Bom, tada zaokupljen značenjem kvantne teorije, pročitao je 1959. knjigu The First and Last Freedom. Ono što ga je privuklo, po sopstvenom svedočenju, bio je Krišnamurtijev uvid u pitanje posmatrača i posmatranog — pitanje koje je odavno stajalo u središtu njegovog naučnog rada. Bom ga je upoznao tokom jedne od njegovih poseta Londonu i počeo redovno da se viđa sa njim, pa su njih dvojica zajedno ispitivali prirodu prostora i vremena, kao i ono opšte, podjednako u spoljašnjoj prirodi i u umu. Njihovi snimljeni razgovori objavljeni su kao knjige, među njima The Ending of Time (1985) i, decenijama nakon što su ti razgovori započeli, The Limits of Thought. Van toga, i u skladu sa sopstvenim shvatanjem onoga što je radio, Krišnamurti iza sebe nije ostavio formalnu školu sledbenika spremnu da u njegovo ime dalje nosi neku “Krišnamurtijevu metodu”.
Mnoga njegova javna predavanja i razgovori sačuvani su na filmu, a neki su danas široko dostupni i na internetu. Isečak ispod potiče iz tog snimljenog arhiva i pruža neposredan utisak o načinu govora opisanom iznad: javni razgovor vođen bez beležaka, doktrine ili unapred pripremljenog odgovora.
