Uputstvo je, onako kako se prenosi generacijama, sasvim jednostavno. Treba pronaći mesto gde vas niko ne može čuti i progovoriti. Ne ustaljene hebrejske reči dnevne liturgije, ne psalam izrečen napamet, nego običan govor, na jeziku koji je govorniku najprirodniji, upućen direktno Bogu, kao što bi se čovek obratio bliskom prijatelju. Nema unapred određenog teksta. Neko će to vreme provesti razrešavajući neku tegobu, priznajući grešku, tražeći nešto konkretno, ili prosto opisujući dan koji je upravo prošao. Jedini pravi uslov jeste da reči budu sopstvene, izgovorene naglas a ne samo pomišljene, i da se praksa ponavlja iz dana u dan.
Ovo je hitbodedut — reč izvedena iz hebrejskog korena koji označava osamljivanje — i rebe Nahman iz Braclava, hasidski učitelj koji je živeo na teritoriji današnje Ukrajine na prelazu u devetnaesti vek, učio je da je to središnja, gotovo najvažnija duhovna disciplina. Dva veka kasnije praksa je i dalje živa među braclavskim hasidima, kao i među drugim Jevrejima van te zajednice. Njegova učenja o njoj danas objavljuje i tumači Breslov Research Institute, izdavačka kuća osnovana 1979. godine, čiji su prevodi te tekstove preneli na engleski, hebrejski, ruski, španski, francuski i korejski.
Govoriti kao prijatelju
Knjiga Arjea Kaplana Jewish Meditation: A Practical Guide iz 1985. godine posvećuje ovoj praksi čitavo poglavlje. Nijedan hasidski učitelj, piše Kaplan, nije govorio o hitbodedutu češće od rebe Nahmana, a njegova glavna tehnika sastojala se od razgovora sa Bogom — naglas, na maternjem jeziku onoga ko se moli, a ne po unapred određenom tekstu liturgije. Sama reč, napominje Kaplan, doslovno znači samoosamljivanje, a u hebrejskom se za meditativnu praksu koristila već u desetom veku.
Breslovski nastavni materijali, oslanjajući se na zabeležena učenja rebe Nahmana, ovako opisuju taj način: čovek treba da govori jednostavno i neposredno, “kao da razgovara sa bliskim prijateljem”, i da iznosi svoje muke i pritužbe otvoreno kao pred nekim kome potpuno veruje — ili, u drugoj slici koju je rebe Nahman koristio, “kao dete koje moli oca”. Isti materijali uz to poređenje dodaju i opomenu: misli se na iskrenost takvog razgovora, a ne na prisnost prema Bogu. Sadržaj je ono što čoveku zaista leži na duši: zahvalnost, zbunjenost, konkretna molba, priznanje krivice. Računa se i sasvim kratak uzvik: kada je sve što čovek može da kaže “Gospodaru sveta!”, i to je, stoji u breslovskom uputstvu, dobro.
Ova praksa stoji uporedo sa tri dnevne službe, a ne umesto njih: to su šaharit ujutru, minha popodne i maariv uveče, koje čine okvir tradicionalnog jevrejskog bogosluženja i od kojih svaka ima unapred određen tekst. Kaplan izričito kaže da lična molitva nikada nije trebalo da umanji taj formalni poredak, za koji kaže da je od prvorazrednog značaja u judaizmu. Ni sama spontana molitva nije bila novina: Kaplan opisuje neprekinutu tradiciju takve molitve u judaizmu i navodi da su Jevreji u Evropi sasvim uobičajeno vapili Bogu na svom maternjem jidišu. Ono što je rebe Nahman uradio jeste da joj je dao središnje mesto. Kaplan pažljivo povlači granicu između dva vida iste stvari: kada čovek govori Bogu kad god oseti potrebu, to je molitva. Kada od toga načini ustaljenu praksu u određeno vreme svakog dana, postaje meditacija.
Sat vremena dnevno, i mesto na kome niko neće prekinuti
Kaplan obavezu iznosi sasvim jednostavno: određeno vreme svakog dana posvećeno govoru upućenom Bogu, a mera koju je rebe Nahman propisao jeste otprilike sat vremena svake večeri, svakog dana bez izuzetka.
Kada je reč o mestu, Kaplan je popustljiv. Mesto nije važno, piše on, sve dok je to negde gde čoveka neće prekidati. Beleži da je rebe Nahman smatrao da je najbolje imati posebnu sobu izdvojenu za meditaciju, tamo gde je to moguće, da su šume, brda i polja dobra mesta, naročito kada je vreme prijatno, i da je i ležanje u krevetu pod pokrivačem noću sasvim prihvatljiva zamena. Današnja uputstva samog breslovskog pokreta čvršće rangiraju mogućnosti, i to u ime rebe Nahmana — privatna soba je dobra, park bolji, a polje ili šuma još bolji — po načelu da je mesto utoliko pogodnije ukoliko je tiše i osamljenije. Kada ništa od toga nije dostupno, ista uputstva nude improvizovanu osamu: da se talit, resasti šal koji se nosi pri molitvi, prebaci preko glave i da se razgovor vodi ispod njega čak i u sobi punoj ljudi; da se leži u krevetu pod pokrivačem; da se sedi pred otvorenom knjigom, pa da posmatrači pomisle kako čovek uči; ili prosto da se hoda.
Slična logika važila je i za noć. Breslovsko uputstvo idealno vreme opisuje kao “noć, kada svet oko tebe spava”, a sredinu noći kao još bolju, uz obrazloženje da su tada mirni prohtevi i jurnjava kojima su ljudi zauzeti danju. Doslednost je bila važnija od bilo koje pojedinačne seanse: hitbodedut koji se izvodi svakog dana smatran je mnogostruko vrednijim od hitbodeduta koji se prekida.
Prvih dvadeset minuta
Savet rebe Nahmana za ono najteže, za sam početak, bio je da čovek sedne na mesto na kome meditira i kaže sebi da će narednih dvadeset minuta biti nasamo sa Bogom. Čak i ako ništa ne izgovori, to vreme se računa, a ako sedi dovoljno dugo, smatrao je, reči će doći same.
Breslovsko uputstvo otvoreno kaže zašto je takvo ohrabrenje uopšte potrebno. Čovek može da pročita svaku lekciju o hitbodedutu, da nauči i vreme i mesto i način, pa da mu se, kad najzad sedne da to i uradi, um isprazni a reči presuše. To se, stoji u uputstvu, dešava često i nisu tome skloni samo početnici. U tom trenutku ništa nije pošlo naopako. Zabeleženo je da je rebe Nahman smatrao kako i samo sedenje, bez ijedne izgovorene reči, ima vrednost, i da onaj ko uspe da kaže samo “Gospodaru sveta!”, pa to ponovi, praksu izvodi, a ne promašuje. Na tome čitav sat i počiva: tišina se broji i ništa ne mora da se proizvede da bi se ona popunila.
Ono što obično sledi jeste isto ono što sledi u stvarnom razgovoru sa bliskim prijateljem, a na toj slici je i sagrađena cela praksa. Jedno izgovoreno povuče drugo, i onaj ko je krenuo bez ijedne reči na kraju iznese i ono najdublje. Reči krenu zato što se pred takvim sagovornikom ništa ne čuva. Tome pripada i govor na svakodnevnom jeziku umesto na liturgijskom: obične reči preciznije pogađaju ono što čovek zaista oseća, pa ne moraju da se traže.
Primer razgovora koji breslovsko uputstvo navodi namerno je sasvim običan. Čovek prepričava prijatelju svoj dan: probudio se raspoložen i u sinagogi se molio sa žarom, a onda ugledao nekoga sa kim se prethodne nedelje posvađao i osetio kako sve iz njega curi. Neraspoloženje je odneo kući, pa se posvađao i sa ženom, na poslu je imao grozan dan i sluti da će dobiti otkaz. Završava onako kako se takve ispovesti i završavaju, pitanjem šta mu je činiti. Uputstvo je zatim sasvim jednostavno: isti taj govor, jednako otvoreno i jednako potanko, uputiti Bogu umesto prijatelju.
Sat, dakle, nema faze kroz koje se prolazi. Ima oblik: deo vremena u tišini koja se broji kao praksa, prvu rečenicu koja može biti tek uzvik, a onda, kad dođe, običan govor koji sam nalazi svoj red — tegoba, zahvalnost, konkretna molba, priznanje — dokle god sat traje.
Rebe koji je ličnu molitvu stavio u središte
Rebe Nahman iz Braclava rođen je 1772. godine u Medžibožu, na teritoriji današnje Ukrajine, kao praunuk Baal Šem Tova, osnivača hasidskog pokreta. Baal Šem je učio da svaki čovek može da ostvari snažan lični odnos sa Bogom, a rebe Nahman je tu zamisao, prema Kaplanovom prikazu, proširio: učio je da je najmoćniji način da se takav odnos ostvari lična molitva na sopstvenom maternjem jeziku. Bila je to tvrdnja o tome gde je veza najjača, i to tvrdnja koja nije tražila ni učenost ni unapred određen tekst. Breslov Research Institute o njegovom učenju u celini kaže nešto srodno: da je ezoterijsku građu kabale pretvorio u konkretne, praktične savete koje svako može da primeni.
Umro je 1810. godine, u trideset osmoj godini, od tuberkuloze — bolesti koju je dobio u kasno leto 1807. i sa kojom je živeo tri godine — i sahranjen je u Umanu, gradu za koji je ranije rekao da je “dobro mesto za sahranu”. Pošto nijedan od njegovih sinova nije doživeo punoletstvo, a on sam nije odredio naslednika, braclavski hasidizam je jedini hasidski pokret bez živog rebea. Njegovi sledbenici se oslanjaju na sama zabeležena učenja rebe Nahmana, a ne na nasleđenu liniju vođstva.
Veći deo tih učenja, uključujući i hitbodedut, sačuvan je zahvaljujući Reb Nosonu Šternhercu, koji je 1802. godine postao učenik rebe Nahmana i narednih osam godina beležio lekcije, razgovore i priče svog učitelja. Rebe Nahman ga je kasnije i sam zamolio da to radi, a prema prikazu Breslov Research Institute rekao je za njega da “bez njega ne bi ostala nijedna stranica mojih učenja”. Kada je rebe Nahman umro, Reb Noson je bio sposoban da ga nasledi, ali to nije želeo: ostao je faktički vođa pokreta i umesto toga objavio dela svog učitelja. Upravo je Reb Noson 1811. godine uspostavio i godišnje okupljanje kod groba u Umanu za Roš hašanu — okupljanje koje danas svake godine privuče više od dvadeset hiljada braclavskih hasida i drugih Jevreja.
Šta pokret uči danas
Kaplanova knjiga i sadašnji materijali Breslov Research Institute opisuju istu praksu i razilaze se samo u naglasku. Institut čvrsto rangira i vreme i mesto, a onda čitaoca oslobađa sopstvenog poretka tamo gde ga život čini nemogućim: iako je noć najbolje vreme, stoji u njihovom uputstvu, “svako vreme je dobro vreme”, a talit ili otvorena knjiga poslužiće tamo gde polje ne može. Kaplan, koji 1985. godine piše za širu publiku, mesto smatra uglavnom nevažnim, a ustupak pravi oko trajanja: mnogima je, kaže, dvadeset do trideset minuta prijatnija mera, a bitno je da vreme bude određeno i da se praksa ponavlja svakog dana. Obe verzije potiču od istog učitelja i istog korpusa zabeleženih učenja, a svaka je podešena prema čitaocima kojima je namenjena.
Praksa koja traje
Hitbodedut je molitva u doslovnom smislu te reči — Jevrejin koji se neposredno obraća Bogu — i nijedan od izvora je ne predstavlja kao vežbu opuštanja. Kaplan, koji je zaista poredi sa terapijom, nekoliko strana posvećuje razlici: psihoterapija se bavi svetovnim stranama čoveka, a molitva-meditacija pre svega duhovnom, i dok kod terapeuta odgovor dolazi spolja, ovde dolazi iznutra. Isto poređenje nosi i upozorenje. Korišćen kao samoterapija, hitbodedut može da otvori nerazrešene probleme, a terapeuta u prostoriji nema, pa Kaplan svakome ko primeti da praksa ide u tom pravcu savetuje iskusnog vodiča. Preispitivanje sebe ugrađeno je i u sam jezik: Kaplan napominje da je hebrejski glagol za moljenje, hitpalel, povratni oblik korena koji znači suditi — suditi samome sebi. Braclavski hasidi tu praksu i danas neguju kao svakodnevnu disciplinu, a najveća zajednica je u jerusalimskoj četvrti Mea Šearim, uz druge u Sjedinjenim Državama. Breslov Research Institute nastavlja da objavljuje učenja rebe Nahmana o njoj za širu publiku.
