Na pola puta kroz obuku kogijskog sveštenika — period koji je, prema Reichel-Dolmatoffu, u idealnom slučaju trajao osamnaest godina, podeljen na dva ciklusa od po devet godina — vežbe su se menjale. U drugom ciklusu, mladić koji je naučio jednostavnu divinaciju tipa da-ili-ne uvodio se u težu fazu: disciplinu opuštenih mišića, regulisanog daha, i uvežbanog oblika “slušanja” usmerenog unutra, a ne ka bilo kom spoljašnjem znaku. Reichel-Dolmatoff je opisao ovaj sled u eseju zasnovanom na istraživanju sprovedenom decenijama pre njegovog objavljivanja 1976. godine.
Lestvica divinacijskih vežbi
Reichel-Dolmatoffov opis samo konstatuje da je obuka, u ovom drugom ciklusu, prelazila sa jednostavne divinacije tipa da-ili-ne na težu disciplinu opisanu iznad. Ne kaže zašto je redosled bio baš takav, i ovaj tekst to ne nagađa. Ono što je prethodilo bilo je samo po sebi neobično: “pošto su máme obrazovane u tami, one imaju dar viđenja”, piše on, opisujući godine provedene uglavnom u zatvorenim, bezsvetlim prostorijama, gde su noću podučavane glasom koji je dopirao iz nekog drugog dela kuće.
Odakle su dolazila viđenja
Reichel-Dolmatoff prati poreklo ovih izmenjenih stanja do više od jednog uzroka. Halucinatorna stanja uopšte, beleži on, “mogu… biti izazvana endogeno senzornim uskraćivanjima i drugim praksama” — a među njima, po sopstvenom objašnjenju máma koje su mu dale, i to da “kontrolisan niz ili sled senzornih uskraćivanja na kraju dovodi do izmenjenih stanja svesti”. Kogi su takođe koristili halucinogenu gljivu, Meteniusa edulis, rezervisanu za máme, da bi direktno izazvali stanja viđenja. Trans tokom stvarnog obavljanja rituala, dodaje on, verovatnije je nastajao drugom kombinacijom — unetim drogama zajedno sa napornim fizičkim naporom. Opis ovo ne svodi na jedan mehanizam, već opisuje nekoliko puteva koje su sami Kogi razlikovali, korišćenih u različitim fazama i za različite svrhe.
Primljena uputstva, odluke donete u samoći
Jednom kada bi, kroz ovu disciplinu, dostigao izmenjeno stanje, smatralo se da máma prima uputstva — o prinosima koje treba dati, ceremonijama koje treba organizovati, i bolestima koje treba izlečiti, prema Reichel-Dolmatoffovom opisu — do kojih se dolazilo kroz ono što je ostajalo usamljen čin pažnje. Ta usamljenost odnosila se konkretno na odluke, ne na opšte pravilo: máma “povremeno može da razgovara o nekom teškom pitanju sa drugima”, piše Reichel-Dolmatoff, “ali da bi došao do odluke, mora biti potpuno sam”. “Pravo ja” máme “može naći izraz samo u usamljenoj meditaciji koju praktikuje”, a novajlija koji se obučava ka toj sposobnosti mogao je biti “poslat sam, noću, da izvrši opasan zadatak” — podjednako proba hrabrosti koliko i tehnike.
Obuka u ovoj disciplini počinjala je rano — Reichel-Dolmatoff stavlja početak na otprilike drugu ili treću godinu života, retko posle pete — a osamnaestogodišnja formacija kojoj je pripadala završavala se, prema njegovom opisu, drugačijom vrstom ispita: novajlija bi u transu bio naveden da “pobegne” iz zapečaćene ceremonijalne kuće. Sled disanja, opuštanja i slušanja bio je samo jedna faza unutar te mnogo duže institucije — konkretna stvar koju je mladić učio da radi mišićima, dahom i pažnjom, ne prema drugoj osobi, već prema onome što bi kontrolisano, umireno telo moglo učiniti čujnim iznutra.
